Резултати нашег истраживања

1. статистика, попис

Према подацима Републичког завода за статистику 1991. године централна Србија и Војводина су имале 7 576 837 становника, а  2002. године 7 498 001 становника. Значи губитак привидно износи:        78 836 становника, али само захваљујући великом приливу избеглица којих је у тренутку пописа 2002. године (према подацима Одбора владе Републике Србије за припрему националне стратегије за решавање питања избеглих и интерно расељених лица) било 619 500. Дакле стваран губитак становништва је 698 336, односно приближно 700 000 људи за само 11 година.

У Војводини се годишње обави око 20 000 порођаја, а изврши се преко 40 000 регистрованих
aбортуса – свака шеста, образована, запослена и боље ситуирана жена и не планира трудноћу.

       новорођени                                   умрли

   
У току 1999. године у Србији је извршено према званичним подацима 198 000 абортуса.

По последњим обрађеним подацима Републичког завода за статистику, у Србији је у 2002. години рођена 78 101 беба, а умрло је 102 785 особа.

            Пре легализовања чедоморстава 1952. године Срби су били здрав народ са природним прираштајем +100 000; већ после 47 година ове мрачне праксе природни прираштај је постао – 29 000. Од народа који расте постали смо народ који буквално изумире.

Можемо лако поставити дијагнозу колико је година живота српском народу остало по обрасцу: број становника / годишњи губитак људства. Годишњи губитак људства = наталитет – морталитет – исељеници; што значи да је српском народу остало приближно 155 година.     

Гинеколози су од Другог светског рата до данас убили целу Србију, више људи него што је страдало у оба балканска и у оба светска рата.  

Дакле, однос рођене и абортиране деце у Србији је стравичан, на 100 живорођене дође 218 абортиране (200 000 годишње). Међу Шиптарима абортус практично не постоји.

На основу података немачког географа др Алојза Фишера фон Егера о бројности балканских народа почетком XX века следи да се за последњих сто година албански народ увећао за 700 %, турски за 400 %, румунски за 45 %, бугарски 38 %, грчки 35 %, а једини народ који се не увећава већ умире је српски.

Рецепт за спас Србије је повратак Богу и свестрана популациона политика.

2. развој бебе по тромесечјима  

     1. тромесечје: Након зачећа биолошки развој тече врло брзо по програму који је у генетском запису бебе.  Друге седмице након зачећа беба има мозак у развоју и зачетак срца. Након три недеље бебино срце почиње да ради, образује се затворени крвни систем одвојен од мајчиног, развијају се очи и уши. Око 25. дана плућа су развијена и срце почиње да куца. Срце остварује циркулацију крви кроз тело фетуса, крви другачије крвне групе од мајчине и често некомпатибилне по питању донаторства. После пет седмица развијени су мањи огани као што је на пример кошчата вилица, а до шесте седмице има кичму, ребра, срце са четири коморе, прсте и ноздрве. Развија се и нервни систем, а мождани таласи се могу снимити након 40 дана. До 7. недеље беба има развијен панкреас, бешику, бубреге, језик, гркљан и појављују се мишићи. У 8. седмици сви кључни органи су развијени или се развијају, лучи се инсулин, а нека деца у овом добу и сисају прст.  У деветој недељи трудноће (после два месеца), беба може да осети бол. 10. седмице расту нокти и беба почиње сама да се помера; ако је ударите по длану у овом периоду направиће песницу.  До 11. седмице беба има отиске прстију који ће је идентификовати до краја живота. 12. седмице пол се већ може лако установити и бубрези могу да производе урин. Беба почиње да равномерно дише течност која је окружује развијајући тако своја плућа. У 14. недељи трудноће фетус има развијене ноге; он може да удара, спава и окреће главу. 

2. тромесечје: До краја првог тромесечја беба има срце које куца, мождане таласе, самостално се креће и има многе целовите органе. У другом тромесечју органи завршавају свој развој. Трепавице су присутне у 16. седмици. Двадесете седмице беба почиње да одговара на мале стимулације; у ранијем стадијуму фетус реагује на бол, а сада већ реагује на голицање усана са сисањем. У овој седмици трудноће фетус је у стању да преживи и ван тела своје мајке уколико је то неопходно и уколико се обезбеде одговарајући услови; сада је већ довољно снажан да и мајка може осетити његове покрете. Након 4 ? месеца беба полако заклања очи рукама уколико уперимо јако светло у правцу мајчиног стомака. 23 седмице након зачећа беба је способна да мисли; она почиње да сања и у стању је да учи. Недељу дана касније беба препознаје глас своје мајке. 40% беба рођених у ово доба ће преживети. Пред крај другог тромесечја беба може да дише ваздух и очи су јој отворене. 90% беба рођених у ово доба трудноће ће преживети.  

3. тромесечје: Почетком последњег тромесечја фетус је потпуно развијен и скоро свако дете рођено у овом тромесечју ће преживети., наравно, ипак је најбоље за дете да овај период проведе у мајчином стомаку. Последњи значајан корак се дешава у 32. седмици када беба постиже мишићну контролу да чврсто држи предмете. Нема суштинске разлике између нерођене бебе у последњем тромесечју и превремено рођене бебе; чак дете у мајчином стомаку има веће шансе за нормалан физички развој. И једно и друго поседују свесне мисли и осећају бол ако их повредимо или убијемо. После 39 седмица (9 месеци) дете се рађа и постаје грађанин своје државе, а до тада је обесправљено, иако рођењем само мења средину у којој живи.

3. право на живот – став Цркве

Фетус није део тела своје мајке, већ посебан генетски јединствен организам и посебна, непоновљива личност.

Мора се јасно одговорити на питање: да ли је абортус убиство или није? Када настаје живот? Страшно је што смо дозволили извођење абортуса иако их огроман број људи сматра убиством - у свету постоје хиљаде центара који окупљају људе који се боре против ове појаве. Зашто превремено рођена беба у седмом месецу трудноће ужива сва људска права и слободе док беба истог доба у мајчиној утроби стрепи да ли ће имати среће да се роди или ће је исећи на комаде и бацити у смеће? Основни задатак сваке државе је да заштити животе свих својих грађана, а људски живот је континуитет постепених прелаза од зачећа до смрти.

Аборционисти сматрају да фетус није људско биће иначе би абортус био изједначен са убиством. Али ако није људско биће – шта је? Није биљка, ни животиња, а расте, развија врло брзо своје физичке и менталне способности и спрема се за рођење.  Не може се очигледно прогласити неживим као што је камен, дакле, фетус не може бити ништа друго него људско биће.

Ембриолози, генетичари и молекуларни биолози су једногласни у ставу да тренутак зачећа (спајање мушке и женске полне ћелије), означава настајање новог бића, а све после тога су само фазе у развићу.

Неморално је убити нерођену бебу зато што сумњамо да би могла имати генетски поремећај, зато што се премало или превише покреће у мајчином стомаку и слично. Једна од најризичнијих трудноћа је била она после које се родио Лудвиг ван Бетовен.

Свако зачето дете данас пре рођења мора да прође одређене провере да би могло да се роди; ако се  утврди да дете има неки недостатак следи му страшна смрт. Наравно дешава се и да се потпуно здраво дете абортира због грешке у дијагнози. Све ово подсећа на нацистичке покоље над онима које су сматрали нижом расом, само што су концентрационе логоре замениле гинеколошке клинике.  

Православље, Католичанство, Ислам и Јудаизам сматрају абортус убиством. Они који извршавају чедоморства немају право на причест у Српској православној цркви, док су католици још строжији те их изопштавају из своје заједнице.

Патријарх Павле је у Васкршњој посланици 2000. године изјавио: ''Васкрсење Христово је чувар светиње живота – како рођене, тако и нерођене деце. Оно је живи сведок да је чедоморство у утроби грех као и свако друго убиство човека,...''. Дакле, наша Српска православна црква јасно објављује да живот настаје у тренутку зачећа.

4. психо-физички и социолошки поремећаји мајке

Статистика нам каже да већина жена зна мало или нимало о абортусу у тренутку када се подвргава овом захвату.
Предрасуда је да малолетница своју трудноћу треба да оконча побачајем. Девојка стара од 15 до 18 година има исте изгледе да изнесе своју трудноћу до краја као и жене преко тридесет година старости.
Предрасуда је да ће непланирана беба угрозити везу или учинити да се родитељи одрекну своје ћерке. 5/6 веза се раскида до два месеца након абортуса. Девојка која одлучи да роди у 2/3 случајева се и уда за оца свог детета и родитељи је се практично никад неће одрећи.
Већина лекара који изводе чедоморства ради новца не дозвољавају мајкама да виде своје дете на ултразвуку нити да чују његове откуцаје срца да не би промениле одлуку.
Истраживања Елиот института на узорку од 700 жена су установила јаку статистичку повезаност абортуса и потоње употребе дрога и алкохола.
Емоционално незреле и осетљиве личности неће абортусом стабилисати своје стање, већ ће га вероватно погоршати.
Неке феминисткиње уверавају жене да ће либерализација абортуса еманциповати жене и учинити их уваженијим у друштву, али баш су труднице и мајке са одојчадима оне жене које мушкарци највише поштују и воле.
Студија на 11 057 трудница у Јерусалиму од којих су 752 раније имале абортус је показала да је у групи са абортусом значајан пораст новорођенчади недовољне тежине, 3 – 4 пута већа стопа мртворођене деце и 2 пута већи ризик од спонтаног побачаја, а након порођаја жене које су имале абортус имају 3 – 4 пута већу вероватноћу да остану стерилне.
После легалног абортуса наредна трудноћа ће се завршити превременим порођајем у 14% случајева, после два абортуса у 18%, а после три абортуса у 24%.  
У раној трудноћи долази до брзог развоја ћелија у грудима; ако се ово нагло прекине груди остају са великим бројем недефинисаних ћелија у међустању, ове ћелије су нестабилне и мање отпорне на канцерогене утицаје. Број жена оболелих од рака дојке у државама које су легализовале или омасовиле абортус се повећао чак неколико пута; у исто време број мушкараца који болују од рака дојке се није увећао. Ризик од рака дојке расте у зависности од броја абортуса.
Поставља се важно питање: да ли ће се стављањем абортуса ван закона вратити опасни, нестручни, илегални абортуси? Одговор је: биће их мало (10 – 20 пута мање), а ако се друштво ангажује кроз едукацију о ризицима које носи абортус, уз здравији сексуални живот, популациону политику Владе и програм усвајања нежељене деце овај проблем се може решити. 
Компликације се најчешће деле у три основне групе: ране, касне и дугорочне. У ране компликације углавном спадају: перфорација утеруса, повреде цервикса, пелвичке инфекције, крвављење, задржани продукти зачећа, тромбоемболизам, компликације при анастезији, психолошке компликације (50% у Србији)… У могуће касне последице спадају: рак дојке (1,4 пута чешћи након једног и до 4 пута чешћи након више абортуса), неплодност, различите психијатријске тегобе (број самоубистава је: после рађања живе бебе 5.9 на 100.000, после спонтаног побачаја 18.1 на 100.000, после вештачког прекида трудноће 34.7 на 100.000.) и сл. Под дугорочним компликацијама углавном се подразумевају проблеми у наредним трудноћама, као што су: спонтани побачаји (200% увећан ризик након два или више абортуса), ванматеричне трудноће (30% чешће након једног абортуса и 160% након више намерних побачаја) , плацента превиа, превремени порођаји, смањена тежина плода итд. Абортус може имати и смртни исход.
Ево како аборционисти схватају психу жене која је извршила абортус: „Највећи број жена осети олакшање, мада треба да имате у виду да саме хормонске промене које настају могу довести до осећаја љутње, жаљења, кривице или туге”. Потпуно бездушно, зар не?

 5. изворна Хипократова заклетва

          ''У часу када ступам у ред оних којима се дарује задовољење свих животних потреба, којима је предодређено да живе у благостању, кунем се Аполоном, лекаром Асклепијем, Хигијејом и Панакејом, свим боговима и божицама; зваћу их за сведоке да ћу се свим својим силама и својом савешћу држати ове заклетве и ове обавезе. Свога ћу учитеља овог умења поштовати као своје родитеље, даваћу му што му у животу буде потребно. Његову ћу децу сматрати својом браћом, ако буду желели учити ову уметност, учићу их без уговора и без плате. Учићу и ђаке који се буду уговором обавезали и овом заклетвом, али никога другог. Своје понашње одредићу према својим снагама и знању на корист болесника и штитићу га од свега што би му могло шкодити или нанети неправду. Никоме нећу, макар ме за то молио, дати смртоносни отров, нити ћу му за њега дати савет. Исто тако, нећу дати жени средство за пометнуће порода. Нећу никоме вадити каменце, нећу оперисати, већ ћу то препустити онима који се тиме пословима баве. Чисто ћу и побожно живети и извршавати своју уметност. У коју год кућу ступим, радићу на корист болесника, клонећи се нехотичног оштећивања, а особито завођења жена и мушкараца, робова и слободних. Што у своме послу будем сазнао или видео, уколико се не буде смело јавно знати, прећутаћу и задржаћу као тајну. Будем ли одржао ову заклетву и не будем ли је прекршио, нек ми буде срећан живот и успешна уметност, нек стекнем благостање, славу и углед код људи све до далеких времена; прекршим ли ову заклетву и закунем ли се криво, нека ме задеси противно''.

6. методе извођења

1. Вакуумска киретажа. Цев снажне вакуум машине се уводи у материцу. Цев има оштре ивице за сечење. Апаратура комада бебу и усисава крв, плодову воду, ткиво и делове тела. Може доћи до инфекције уколико сви делови телашца нису исисани.
2. Истезање и киретажа (између 12. и 15. недеље). Изводи се најчешће у првом и почетком другог тромесечја трудноће. Улаз у материцу се истеже да би се омогућио улазак закривљеног челичног ножа. Тело фетуса се сече и извлачи. Могуће компликације по мајку су губитак крви и пробијање материце.
3. D & E. Обично се изводи у другом тромесечју трудноће. Поступак је сличан “истезању и киретажи” с тим што се уместо ножа користе кљешта која кидају делове тела фетуса и извлаче их из материце. Због величине и чврстине лобања се често мора здробити ради одстрањивања.
4. Слани раствор. Ова метода се користи у току другог и почетком трећег тромесечја трудноће, а први пут је употребљена у нацистичким концентрационим логорима. Иглом се продире у абдомен и убризгава се концентрована со која сагорева бебину кожу. У року од три дана жена доноси на свет мртву, спржену бебу. Дешава се да се беба ипак жива роди и тада је оставе да умре.
5. Хистеротомијом (изводи се у последњем тромесечју), хирург уклања фетус и плаценту, захватом који је сличан мањем царском резу, разлика је у томе што се пупчана врпца пресеца док је беба још у стомаку, што прекида довод кисеоника и хранљивих материја, те наступа смрт. Овај метод носи много веће ризике од осталих.   
Снимак побачаја детета од 12 недеља показује да оно предосећа опасност од убилачког инструмента, отима се силовито. Повећавају се откуцаји срца од 140 на 200. Дете широко отвара своја уста за крик, безгласни крик. Брани се од убилачких инструмената, гледа да побегне од њих а потом се, већ ухваћено, отима.

7. друштвено питање

Абортус има и једну мало познату црту – он је вид расне и полне дискриминације. У САД су абортуси три пута чешћи међу црначким становништвом у односу на белце, а немачки нацисти су га охрабривали и спроводили само међу „нижим” расама, што је касније осуђено као злочин против човечности; у Кини и Индији девојчица има знатно веће шансе да буде усмрћена пре рођења него дечак (одабирање пола). Спартанци су новорођенчад са физичким недостатком убијали бацајући их са стене, данас се таква деца убијају још у мајчином стомаку ради генетске чистоће становништва. Ово звучи нацистички и, заиста, један од утемељитеља абортуса Маргарет Сенгер је сарађивала са руководиоцима Хитлерове Немачке.  
245 000 жена које су имале абортус у САД су учлањене у “Национално право на живот”, организацију која се бори против абортуса, а чак су и прве феминисткиње за разлику од данашњих често биле борци против абортуса.
Када је абортус легализован промотери су обећавали да абортус неће болети бебе и да ће број злостављане деце бити знатно мањи, јер ће нежељена деца бити ликвидирана, а она која преживе пренатални холокауст ће одрастати спокојно у својим домовима и друштво ће напредовати. Испоставило се да су оба обећања тешке лажи што је здраворазумна особа могла и тада претпоставити. Фетус почиње да осећа бол обично девет недеља након зачећа, а број злостављане деце у Америци се од легализовања абортуса (1973. године) повећао чак 11 пута, малолетничка деликвенција се удвостручила, број развода и деце која расту са једним родитељем је веома повишен. Већина аргумената коришћених у кампањи озакоњења абортуса су измишљотине што је и признао др Бернард Натонсон кооснивач НАРАЛ-а, проаборционистичке организације.  
Поред поменутих превара посебно су опасне језичке. Тако се често абортивна средства називају „контрацептивним” иако је очигледно да делују након зачећа, као на пример пилуле за „јутро после”. Спирала је такође абортивно средство јер не спречава зачеће, већ онемогућава плоду да се премести у материцу те умире на самом почетку свог развоја. "Менструална регулација" је назив за абортус у врло рано доба трудноће.
Абортус је деградирао вредност дечијег живота што је логично довело до знатног пораста педофилије и других облика злостављања и занемаривања деце.
Абортус има више противника него присталица – он је ненародни, противприродни, противхришћански и неетички чин. Он је срамота људског рода и нашег народа. Абортус је уведен на силу без одобрења нације, без референдума. Воља народа није испоштована.
Испитивања јавног мњења озбиљних медијских кућа су показала да се више грађана противи абортусу него што га подржава, али га ригидна владајућа структура и даље држи у корпусу људских права и слобода где му никако није место.
Суноврат српског народа се поклапа са потпуном либерализацијом абортуса 1974. године; окренули смо леђа Богу и својој деци зашта смо тешко кажњени.
Озбиљан проценат жена прихвата абортус само због немогућности да финансијски издрже подизање детета. Страшно је да држава чији народ полако изумире дозволи тако нешто док у исто време њени функционери луксузно живе.
Делови ембриона и фетуса користе се за истраживање или у фармацеутској индустрији...није потребна дозвола особе над којом је извршен абортус. Према резултатима истраживања DUnamics компаније, цене на светском тржишту су: за кожу 100 долара, очи 75 долара, кичмену мождину 150 долара, уши 75 долара. Према подацима компаније „Opening lines” цена за јетру фетуса износи 150 долара, за цео мозак 999 долара, док су делови мозга 30% јефтинији, за коштану срж 530 долара.

8. графички приказ кретања броја рођених и умрлих