Секте

По своме постанку секте се деле на:

1. секте са коренима у јеврејској и хришћанској религијској традицији,
2. секте са коренима у исламској верској традицији
3. секте са коренима у филозофско-религијским системима народа Истока
4. секте новог доба
5. Светски сабор цркава - екуменизам

Једна од главних истина о човеку  је та да је он најсавршенији Божији створ на земљи. Он је психофизичко биће, састављен је из разумне душе(ум, воља и осећање) и тела. Бог је, исто тако, обдарио човека способношћу да се стара и брине како о своме телу ( храни се, греје, облачи,лечи), тако исто и о својој души. Следеће врло важно сазнање је да је човек бесмртан, рађа се овде на Земљи за вечност. Бесмртна компонента људског бића је управо његова душа од Бога му дата. После пролазног живота овде, човек наставља да живи, а какав ће тај будући живот бити зависи од овоземаљског живота и понашања према Богу и ближњима. Отуда је вера и веровање уопште од неизмерног значаја и важности за све људе. Вера је вечити оптимизам, непоколебљива нада и постојана љубав, и њоме себе и сав живот свој меримо по Божијим вечним законима и заповестима. Вера је истовремено и одговор на сва она вечна питања која нисмо способни да разрешимо својим слабим и ограниченим умом. Укратко, без вере не можемо живети.
Ми, хришћани, верујемо у једнога Бога у Тројици, који је Творац неба и Земље и свега што се види и не види. А, Бог је духовно не видљиво биће и сила која нема ни почетка ни краја, али Он све види, све зна, свуда је присутан у сваком тренутку, управља свим стварима и свим видљивим и невидљивим световима. Верујемо у Бога који је један по суштини а тројичан по лицима својим, јер постоји Бог Отац, Бог Син-Господ Исус Христос и Бог Дух Свети. У име Свете Тројице ми се крштавамо у Име Оца и Сина и Духа Светога а тако се и крстимо са три прста десне руке (кажипрст, палац и средњи прст). Једна од најбољих дефиниција штаљ је то Бог, јесте да је хришћански бог Љубав, и то Љубав несебична која од вечности постоји и од вечности има Сина и Духа Светога. И сам човек је сличан Богу, пошто је човек створен ''по слици иприлици Божијој'' из разумне душе и тела и има моћ вечног живота. Међутим, човек није једино разумно и слободно биће у космосу, нити је овај наш свет у коме привремено живимо, једини свет који постоји. Постоји духовно невидљиво небо где обитава Бог, Анђели-духовна бића без тела. Анђели су у непосредној Божијој близини, непрекидно славе и величају Бога и нама људима објављују Божију вољу. Зато се и молимо Анђелима као нашим сталним и будним чуварима да не одступе од нас.
Бог се јавља људима и открива им своју вољу. Прво Божије јављање је у ствари стварање света, затим јављање преко Анђела и преко изабраних богонадахнутих људи: пророка, Апостола и Светитеља човечанства и целог видљивог света. О томе читамо у Светом писму или Библији која се дели на Стари и Нови завет.
Стари завет је савез Бога са људима преко патријарха Аврама и његових потомака. У Старом завету су описани догађаји почев од стварања света и првих људи, па све до Христовог рођења, до рођења Онога(који је створио свет и човека у томе свету), и који спасава створени свет а пре свега човека.
Нови завет почиње радосном вешћу Архангела Гаврила Светој Дјеви Марији да ће она родити Спаситеља, Сина Божијег, Христа.
Целокупан Христов живот и рад овде на Земљи, од рођења до смрти и васкрса, описаљн је детаљно у јеванђељима којих има четири и то : Матејево, Марково, Лукино и Јованово.
Христос је изабрао дванаест Апостола који су после његовог вазнесења и силаска Светог Духа на њих разишли по свету и проповедали Јеванђеље о спасењу. Вера се брзо ширила у све крајеве Римског царства и међу све народе. У већим градовима и центрима основане су прве заједнице хришћана у којима су Апостоли постављали владике (епископе), свештенике и ђаконе. Тако је настсала прва црквена организација. Тако се  духовна власт учења проповедања и вршења Светих тајни: Крштења, Мирпомазања, Исповести, Брака, Јелеосвећења, Причешћа и Свештенства преносила са једне генерације на другу све до данас, како је то установио сам Господ Христос.

Појаву секташтва предвидео је и сам Господ Исус Христос: ''Јер ће доћи у име моје говорећи: ја сам Христос. И многе ће преварити'' (Мт.24,5)
''Изаћиће многи лажни пророци и превариће многе'' ( Мт.24, 11). ''Изаћи ће лажни Христоси и лажни пророци и показаће знаке велике и чудеса да би преварили ако је могуће и изабране'' (мт.24,24). На испуњење ових Христових рјечи није се дуго чекало, почеле су се испуњавати већ у апостолско доба. Свети апостол Петар сведочи: ''А било је и лажних пророка у народу као што ће и међу вама бити лажних учитеља који  ће уносити убитачне јереси''. Исто говори и Свети апостол Јован: '' Драги моји , не верујте сваком духу, него проверавајте духове јесу ли од Бога, јер су  многи лажни пророци изашли у свет''

Секташи се међусобно разликују, али имају и нешто што им је и заједничко. Сви они погрешно прилазе разумевању Светог писма, свеукупно су деструктивни, разарају оне основне основне елементе људске егзистенције као што су породица и држава. Живимо у времену у којем смо потпуно преплављени појавом секти. Узроци те стихије су вишеструки, а пре свега то је наглашена атеизација нашега народа за последњих  педесет година, тако да секташи имају погодно тле за деловање. Оно што је битно за нас, јесте да ни једна секта на нашем тлу нема утемељење, већ су све ''увезене''. Већина секти су у корену везане за филозофско-религијске системе Индије, Кине и Јапана, мада се знатан број секти изнедрио на територији Америке и Западне Европе. Сама реч секта долази од латинске речи sequi, што значи следовати. Према томе секта означава заједницу људи који следе свога оснивача.
По  своме постанку секте се деле на:

1. секте са коренима у јеврејској и хришћанској религијској традицији,
2. секте са коренима у исламској верској традицији
3. секте са коренима у филозофско-религијским системима народа Истока
4. секте новог доба
5. Светски сабор цркава - екуменизам

ДЕЛОВАЊЕ ВЕРСКИХ СЕКТИ У СЦГ

Експанзија верских секти на територији посткомунистичке Југославије све је већи проблем из дана у дан, са којим, изгледа не могу да се изборе ни државне институције, нити представници званичне православне религије. Посебно је Србија постала плодно тле за деловање секти. Једни то објашњавају општом кризом, други дугогодишњим гушењем православља, а све заједно као да даје слику обезглављених маса, које су подложне утицајима са стране. Где је истина и како изаћи на крај са, често, трагичним последицама деловања секти, не зна се поуздано, а како ствари стоје, још дуго ће бити тако.

 ХИСТЕРИЧНИ ТРАНС

Такозвана “Пентикосна црква” основана је пре десетак година у Бачкој Паланци и за веома кратко време стекла приличан број присталица. Вођа ове “цркве”, према тврђењима оних који се баве питањима секти, живео је пар година у Стокхолму и успео да на непознат начин врло брзо стекне неколико милиона долара. По занимању је сајџија, али вероватно није био задовољан својим статусом, или му је занат лоше ошао, па је одлучио да се бави нечим много уноснијим и за кратко време заради поприличне суме. Вратио се у Бачку Паланку и почео да пропагира веру по којој су богати људи изабрани, те веома брзо успео да прошири делатност. У Југославији тренутно постоји око 50 богомоља ове цркве и око 30.000 верника.

 ЛИБЕРАЛАН ЗАКОН

Да би се једна верска организација регистровала у Србији, и тиме била законски одобрена, довољно је да поднесе обавештење МУП – у да је основана. При томе није дужна да било кога упућује у учење које проповеда, циљеве, нити начин деловања. Овако либералан однос према проблему можда је и довео до његовог даљег компликовања, до граница које се, у највећем броју случајева више не могу контролисати. “Пентикос” на грчком означава педесетодневницу, односно симболично време силаска Светог Духа на апостоле, чиме је успостављена веза са хришћанском традицијом, али са извесним искривљењима која присталицу “цркве” треба да остави у уверењу да је управо он тај који је изабран да на њега сиђе божији дух. Сеансе “Пентикосне цркве” веома су привлачне – одржавају се у великим, осветљеним и раскошно опремљеним просторима уз гозбе и музику која опушта и развесељује присутне. Пред окупљенима се театрално појављује “духовни вођа” и почиње своју проповед о Исусу, који је “са нама и у нама”, речима: “Хваљен био Исус! Он живи у нама! Алелуја!” Речи испрва изговара нормалним тоном, да би полако почео да подиже глас и убрзава речи, уз музику која га прати и такође убрзава ритам и интезитет. Ускоро музика постаје гласна, а вођа готово виче о томе како је Бог баш њих изабрао и како ће они бити спасени, ако верују. Специјално компонована музика за ове прилике веома је слушљива, ритам и речи су једноставни, те свако у сали може да је прати и придружи се песми чији се рефрен непрекидно понавља: “Исус је уз нас, уз нас, Исус је уз нас...”, и тако у недоглед, до оног тренутка када гомила почиње да пада у неку врсту хистеричног транса, понављајући проповедникове речи: “Он нас воли! Алелуја! Он је у нама! Алелуја...!” Није редак случај да се понеко онесвести услед узбуђења и емоцијоналног набоја који се ствара. Руке су подигнуте и сви се њишу у ритму песме, кроз чије се паузе чује готово вика “вође” и чије речи сада лако продиру у свест, или можда подсвест окупљених. Затим се маси приказују они на које је наводно сишао божији дух и чији су се животи од тада променили, јер они сада знају много више од обичних смртника. Ти “узорци” су углавном страни држављани, припадици исте секте, највероватније и сами у мисији ширења пентикосног учења. Не треба наглашавати да је оснивачу секте и његовим најближим сарадницима труд веома исплатив и да нису тек тако одабрани управо имућни како би их овенчао божији дух. Активност је пажљиво испрограмирана, са циљем брзе и лаке зараде, а како не подлеже никаквим законским санкцијама, нема ни препрека да се неометано шири док год има оних који верују да је ово најкраћи пут до царства небеског.

НЕ ПРИМАЈУ КРВ ГРЕШНИКА

Једна од најбројнијих и најдисциплинованијих секти у свету је она која се назива “Јеховини сведоци”. Према неким проценама Јеховиних сведока тренутно у свету има око 20 милиона. У Југославији, седиште секте је у Београду, док укупан број следбеника износи негде око 5.000. У Србији готово да нема града у коме не постоји храм ове секте, а верујемо да нема нити једног становника који се није сусрео са присталицама, или часописима које објављују под насловима “Кула стражара” и “Пробуди се”.

ВОЈВОДИНА "ПРЕПЛАВЉЕНА"

Према незваничним подацима само у Београду делује око 200 верских организација. Свега 40 је регистровано. Најкритичнија ситуација је у Војводини, где делује више од 60 различитих секташких удружења, за која се процењује да броје више од 10 хиљада чланова. Најкарактеристичније за Јеховине сведоке је да су врло агресивни у пропагирању своје вере. Могу се срести на улици, или на било ком јавном месту како деле своје летке и часописе, при томе покушавајући да ступе у разговор са онима који се иоле заинтересују. Људе деле на две групе: оне који припадају истој вери и демоне, односно невернике. Ако ступите у разговор са њима чиниће апсолутно све да вас заврбују и одведу у своју цркву, где новајлију дочекују уз овације и одушевљење. Типично за Јеховине сведоке је да у ситуацијама опасним по живот одбијају да приме крв неког грешника, јер после тога припадник секте неће бити исти као пре, његове шансе у апокалипси “која неминовно следује овом свету”, постаће равне нули.

НЕ ОСТАВЉАЈУ НА МИРУ

Према сведочењу 23 – годишњег младића Горана, који је из провинције дошао на студије у Београд, није лако ишчупати се из канџи ове секте, чак ни онда када човек постане потпуно свестан да му се живот полако мења у правцу који му се не свиђа. Горан је први контакт са Јеховиним сведоцима имао преко свог цимера у Студентском граду и врло брзо постао следбеник секте, јер му собни колега напросто није давао мира док га није одвео на први састанак. “Сви су били насмејани и пријатељски расположени према мени...” каже Горан, и наставља како му је у то време прилагођавања новој средини, баш то било потребно. “Прво сам морао да будем крштен, што су учинили потапајући ми главу у воду, затим су ме обавезали да редовно присуствујем састанцима и да 100 сати месечно мисионарим, односно ширим њихово учење свуда и на сваком месту где се затекнем. Поред тога, морао сам напамет да учим поједине делове из Библије, јер сам био дужан да с времена на време одговарам, као пред професором. При томе, обавеза ми је била да поделим што више часописа. Ускоро сам схватио да ни за шта више немам времена. Оставила ме је девојка коју сам много волео, мој успех на факултету почео је да опада, да бих на крају изгубио и годину. Са пријатељима се готово уопште више нисам виђао, осим са мојим “брижним” цимером, који је сваки тренутак користио за фанатичне говоре о апокалипси, о устајању из гробова наших ближњих, о спасењу које очекује само нас и тако даље. Постало је неиздрживо и ја сам, услед психичке и физичке исцрпљености, одлучио да напустим секту”. “Тек тада је наступио пакао” прича Горан. “Једноставно ме нису остављали на миру. Проналазили би ме свуда: на факултету, у читаоници, на улици, чак су покушали да ступе у контакт и са мојом бившом девојком. Претили су ми, уцењивали ме, једном речју служили се свакаквим средствима да ме поново врате под своје окриље. На крају ми је “пукао филм”. Отишао сам у цркву поразбијао вазе и пообарао столице, вичући на сав глас како ћу их побити ако ме не оставе на миру. Потом сам изјурио на улицу и трчао у жељи да побегнем што даље од њих. У аутобусу сам изгубио свест, дошла је хитна помоћ и одвели су ме у болницу. Констатована је физичка и психичка изнуреност, па сам пет дана морао да одлежим на интезивној нези. Тада сам обећао себи да ми се никада више неће поновити нешто слично”. “Полако сам почео да се враћам у живот, вратила ми се девојка, а заостатак на факултету још увек покушавам да надокнадим” закључује Горан.

ВЕО ТАЈНЕ ОКО СЛЕДБЕНИКА КРИШНЕ

Програме секти и начине “врбовања” нових чланова, обично израђују тимови стручњака, психолози, теолози, биохемичари, социолози, без обзира на то да ли су припадници секте – онима који нису добро се плаћа да свој посао обаве на најбољи могући начин. Нови члан бира се обично из окружења члана секте, такозваног егзекутора, рецимо на радном месту, у школи, на факултету, међу родбином, а најпогоднији тренутак за “сервирање” једног новог гледишта на ствари, живот и излаз из проблема је нека тешка животна ситуација, као што је развод, смртни случај у породици, отказ на послу, лош успех у школи...

ВЕРА У ВИШЕ ЖИВОТА

Међу најпримамљивије и веома популарне, а самим тим и масовне, спадају источњачке секте и покрети, који су се последњих година намножили на просторима бивше и садашњ Југославије. Свакако најпопуларнија међу њима је такозвана Харе Кришна секта, односно, пуним називом Вишнавска верска заједница “Веда”. Заснива се на учењу старих религијских списа древне Индије, названих “Веде”. Врховни бог је Вишну, а његово отеловљење на земљи је Кришна. Култ Кришне врло је распрострањен у Индији, где постоје многобројни храмови и празници посвећени овом богу.

ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА?

Вишнавска верска организација лако је продрла до широких народних маса због своје привлачне теорије по којој у свету мора да завлада ненасиље и међусобно разумевање. Никоме се не сме наудити, па чак ни животињама (зато се месо не користи у исхрани), а највиши идеал је стапање са божанским принципом. Ни од какве важности није национална припадност присталица, дакле то може бити, како Индус, тако и Швеђанин, Аустралијанац или Албанац. Али, када је у питању религија, ту се морају поштовати строго дефинисана правила. Познаваоци ове религије тврде да иза свега ипак стоји политичка конотација, јер лидери ове заједнице сматрају да читав свет мора бити обухваћен кастинским системом, а на сам врх светског уређења морају бити брамани, како би онемогућили самоуништење света. Виша каста, тј. брамани имали би задатак да обучавају људе како да живе, а тиме би се одређивао и карактер друштва. Стога је од пресудне важности да се завлада информационим системима, како би до што већег броја људи допрла њихова религија, све до успостављања идеалног друштвеног система – теократије (владавине свештених лица). Према веровању следбеника сваки човек је имао више реинкарнација, односно поновних рођења, дакле један дух који је временом мењао више тела, али се својих претходних живота не сећа. Врховни циљ је излазак из круга реинкарнације, како би се достигао највиши степен свесности, свесности Кришне. “Наука о самоспознаји” коју пропагирају тврди да човек, уколико следи више принципе, може достићи духовно тело, ослобођено рођења, смрти, болести, патње, старости. Овакво тело је вечно, свезнајуће и блажено. Седиште ове секте за Југославију је у Београду у Улици Ћустендилска бр. 17. Харе Кришна је, за разлику од многих других сличних организација, регистрована у Министарству вера још 1989. године. При овој заједници делује добротворно друштво “Храна за живот” и музичка група “Нитјананда” која је у протеклих неколико година достигла заиста веома завидан ниво популарности у СЦГ.

КОНТРАДИКТОРНИ СТАВОВИ

Харе Кришна у јавности, од свог појављивања на просторима СЦГ, односно раније СФРЈ изазива много полемика и безброј различитих ставова. Испочетка је била потпуно непозната, те је зазирање од ње преовлађивало. Међутим, ни дан данас нису искристалисани јасни ставови о томе како она утиче на младе људе који постају њени следбеници. Једна страна тврди да их одвлачи од свакодневних обавеза, не дозвољава им да сами размишљају својом главом и рационално расуђују о стварности, док други сматрају да она може позитивно усмерити младог човека. Како то обично бива, много је и позитивних и негативних примера утицаја ове заједнице. Следбеници Харе Кришне не једу месо, рибу и јаја, не пију, не пуше, не узимају опојна средства, не дозвољавају секс ван брака. Приликом приступања заједници добијају духовно име и учитеља који их упућује у учење које заступа вера. И гардероба је прилагођена, тако да подсећа на индијску националну ношњу, али без строго утврђених правила како се облаче мушкарци, а како жене. Можете их видети у дугим саријима и хаљинама до пода (како жене, тако и мушкарце), а могу бити скромно одевени и у обичне фармерице, са кошуљом од индијског платна преко. Присталице Харе Кришне могу се срести на улици, са позивницама за концерт, или славље у њиховом храму, врло су љубазни и дружљубиви, увек са осмехом на лицу, тако да је прва жеља саговорника да одмах оде и прикључи им се. У својим просторијама организују дочеке Нове године, разне прославе, предавања и трибине које су увек отворене за јавност. Врло су активни у издавачкој делатности, тако да се у готово свим књижарама могу пронаћи књиге из области науке о самоспознаји, а присталице често и саме продају књиге, нудећи их на јавним местима, или по кућама. Сваке године на београдском Новогодишњем сајму имају свој штанд, са обиљем литературе, амајлија, мирисних штапића, асура, аудио касета са индијском и музиком групе “Нитјананда”, као и вегетаријанским колачићима које нуде пролазницима на дегустацију.

МАНТРОМ ДО ТРАНСА

На својим скуповима певају маха – мантру, односно велику мантру “Харе Кришна” која се понавља унедоглед. Бесконачно понављање мантре следбенике доводи у једну врсту трансцедеталног заноса који може имати осам нивоа, сваки са пратећим физичким манифестацијама: ошамућеност, знојење, јежење коже, запињање у говору, дрхтање тела, лагана вртоглавица, плакање, транс. Припадници ове заједнице прихватају систем друштвених сталежа какав је установељен у Индији и строго се придржавају правила која им вера налаже. Управо на том месту треба се запитати колико једном Европљанину, односно у конкретном случају Балканцу, може одговарати један систем који нема никакве везе са домаћом традицијом и културом, а да не говоримо о православном наслеђу које је дубоко укорењено у гене људи са ових простора. Стога се она друга струја, противника приступању источњачким сектама бори да забрани њихов рад, јер сматра да таква двојност ставова, код младог човека који још није оформио своје виђење живота, може довести до тежих духовних поремећаја.

НЕСТАЛА БЕЗ ТРАГА

Пример Слађане Јовановић из Београда управо то и потврђује. Слађана је одрасла у породици разведених родитеља, који се никада нису растали, већ су наставили да живе у заједничком стану. Имала је млађег брата, о коме је морала да брине, јер су и отац и мајка често били одсутни. И она и брат су много слободног времена проводили на улици, испрва око зграде, а затим одлазећи у град и упознајући нове људе. Ускоро су упознали друштво које је било опчињено шездесетим годинама, музиком тог времена, “децом цвећа” и философијом која је позивала на апсолутну слободу.

ТЕШКЕ ОПТУЖБЕ

Нису ретки случајеви да су присталице Харе Кришне оптуживане за поседовање и растурање дроге и опојних средстава. На београдским улицама, међу тинејџерском популацијом је једно време чак било пожељно учланити се у секту, како би се лако дошло до “траве” или ЛСД. При томе је наука о самоспознаји и постизање божанског блаженства било потпуно у запећку. Постоје и тврдње да у кућама у којим се живи као у “комуни”, заједници где сви раде све, кувају, перу, зарађују, баве се пословима од општег интереса за секту, влада промискуитет и да се осим поменутих послова организују и праве баханалије, те да се један број младих и због, њима наизглед примамљивог живота, придружују “Кришнама”. Ништа од тога, међутим, није доказано. Обоје су попустили у школи, седели до касно по парковима и улазима, почели да пију алкохол, а затим “дувају” марихуану и лепак. Мирко, Слађанин брат, тада петнаестогодишњак врло брзо постао је овисник о лепку. Слађана, са нешто већим осећајем одговорности, покушала је да га од тога одврати, али брат је због тога почео да се удаљава од ње. Дешавало се да по неколико дана нико не зна где је, а да се потом појави, сав упрљан, изгубљен, изгладнео. Родитељи су били немоћни, а Слађана је сматрала да је она једини кривац за све. Није умела да се избори са мучним осећајем одговорности да брат страда због ње. У то време је завршила средњу школу и покушала да упише факултет, али је већ након првих предавања схватила да нема снаге за то. Дани су јој пролазили бесмислени. Случајно, на улици, срела је двоје младих људи који су продавали књиге из обласит науке о самоспознаји. Ступила је у разговор са њима, а они су јој на поклон дали позивницу за једно вече у храму Харе Кришне. Већ након неколико посета Слађана је, како је једном успут рекла мајци “пронашла коначно себе”. Све више времена проводила је са својим новим пријатељима, да би на крају потпуно престала да долази кући. С времена на време брат би је у својим лутањима срео на улици како у дугој ланеној хаљини, са перлама око руку и ногу, нуди пролазницима књиге, уз обавезан поздрав: “Харе Кришна”. Рекла му је да јој је добро и да живи у комуни, са људима који је потпуно разумеју. Молила га је да родитељима не прича ништа и ни за живу главу није хтела да ода где живи. Постали су потпуни странци једно другом. Убрзо је нестала и већ годинама о Слађани нико ништа не зна. У полицијским досијеима води се као нестала.

ЦРНА МАГИЈА РОЗЕНКРОЈЦЕРА

Вероватно би немогућ подухват био набројати све, у свету постојеће секте. Код нас су, поред поменутих активни и мормони, креационисти, адвентисти, Новоапосолска црква, илуминати, Ново доба (New Age), Унификациона црква и тако даље. Свима је заједничко да полазиште имају у неком делу Христовог учења, али, по сопственом нахођењу, или је можда боље рећи, према потребама лидера, долази до искривљења, која следбеницима одају утисак логичности и правоверности. Посебну опасност чини злоупотреба психологије, психијатрије и научних достигнућа у врбовању чланова. Није редак случај да се лидери оваквих псеудорелигиозних организација служе хипнозом, опсенарским триковима, као и опојним средствима да би постигли свој циљ – придобијање што већег броја присталица.

ПАРАНОРМАЛНИ ФЕНОМЕНИ

Иницијације, односно ритуална примања нових чланова одвијају се на различите начине, али оно што је заједничко свим сектама је потреба да се новопридошли фасцинирају и у атмосфери мистицизма доведу у стање сужене свести. Тада је сасвим лако манипулисати њиховом подсвешћу. Паранормални феномени, попут телекинезе, односно померања предмета на даљину, наводно снагом мисли, врло је ефектан начин да се ово постигне. Исти је случај и са материјализацијом, односно стварањем предмета ни из чега, као и левитацијом – лебдењем неког од вођа, или старих чланова. Наравно, ради се о илузијама које се постижу уз помоћ научно – технолошких достигнућа, или помињаних деловања на људску психу. Треба само замислити особу која се нашла у ситуацији да присуствује некој од сеанси, при чему треба напоменути да се углавном ради, или о младим људима, који још нису пронашли себе и свој животни правац, или о људима који су у проблематичној ситуацији и нису у стању да се сами изборе са њом. Када пред таквим човеком неки од представника “нове вере” изведе тачку у којој помера предмете, или призива гласове са оног света, немогуће је да не остави утисак. Уколико почне и да лебди у ваздуху, вез видљивих помагала, свако ће остати без даха.

АДВЕНТИСТИ - СУБОТАРИ

Једна од најбројнијих секти у СЦГ свакако су и Адвентисти, или како их популарно називају – суботари. Учење им се заснива на Старом завету, уз очекивање доласка Христовог царства. Након Христовог доласка на земљи ће владати хиљадугодишње царство Христово. Они светкују суботом, по чему су и добили име, а не недељом, као и остали хришћани. Пропагирају ненасиље и неношење оружија, те су чести случајеви да суботари одбијају служење војске и учешће у рату. У Југославији има око 80.000 адвентиста, од чега је 6.000 у Београду. Секта се издржава самофинансирањем, путем чланарине која износи десет посто од прихода сваког члана, а то је чини једном од најбогатијих верских заједница. Суботари се такође баве мисионарским радом, организују концерте, издају часописе, деле леткте, а под њиховим окриљем делује и више хуманитарних организација.

ПОТИСКИВАЊЕ ПРОБЛЕМА

Курсеви трансцедеталне медитације једно време су били веома популарни у Србији, те је велики број људи почео да се бави овом методом, која према свом основном учењу, доводи човеков организам у потпуни склад. У Београду је 1990. године регистрована школа трансцедеталне медитације, која делује и данас. Ради се о учењу које још увек изазива веома контроверзне ставове код неупућених. У разговору са једним од практиканата трансцедеталне медитације поставили смо следећа питања: шта је заправо ТМ, какве ефекте има на човекову психу и на који начин се почиње са њеним практиковањем? “За ТМ сам сазнао од пријатељице која се већ неколико година бави медитацијом и одмах сам био заинтригиран о чему се ради”, рекао је наш саговорник. “Рекла ми је да је уз помоћ тог метода успела да потпуно потисне своје некадашње животне проблеме и да успостави потпуни склад, како са самом собом, тако и са својим животом и окружењем уопште”. “Стога сам се уписао на почетни курс и већ на првом састанку доживео пријатно искуство невероватног заједништва са људима који су седели у сали. “Учитељ” је дошао из другог града и на том првом састанку упутио нас у неке од основних принципа деловања ТМ”. “Потом нам је заказао појединачне састанке, на којима је са сваким од нас провео око пола сата. Требало је да са собом понесемо комад беле тканине, једну воћку и један цвет по сопственом избору. На основу наших психолошких карактеристика, одредио је свакоме мантру којом ћемо се убудуће стално служити. Између себе нисмо смели да говоримо о својим мантрама”. “Додао је да се медитација мора упражњавати два пута дневно у трајању од по двадесетак минута, на мирним местима, како би се постигла универзална техника дубоке психофизичке релаксације”. “Овај метод упражњавам готово годину дана и чини ми се да постајем потпуно другачија особа, смиренија и спремнија да се суочи са реланошћу. Једино што ми представља проблем је да свакодневно по два пута одвојим око пола сата, укључујући и припреме, како бих медитирао. Зато сам морао да престанем са неким другим активностима, на пример, свео сам дружења са својим пријатељима на минимум”. “Проблем је и то што они на ТМ гледају као на нешто “уврнуто” и стално ме испитују, а не могу да им о томе говорим”. На питање како се медитира и шта је садржај мантре (понављање одређених, ритуалних речи унедоглед) није хтео да говори, јер је то сасвим лична ствар, а и изричито је забрањено да се њен садржај открије било коме. Научна истраживања која су у свету обављена са циљем да се одреди како ТМ делује на човека нису успела да докажу да она постиже благотворно деловање на људско здравље. Напротив, преовладава мишљење да се подучавањем баве нестручна лица, а да се следбеницима, путем сугестије, која касније прераста у аутосугестију пројектују одређена стања. Познато је неколико случајева где су догогодишњи практиканти ТМ душевно оболели. Њихови учитељи тврдили су касније да се ради о особама које су и раније биле психички поремећене. Поставља се питање како је онда дошло до њиховог приступања овој организацији, када се зна да права јога душевно оболелим особама забрањује да практикују ТМ. Оснивач оригиналне верзије је Махариши Махеш Јоги, Индијац, који је своје учење прогласио техником брзог развитка физичких и менталних способности. Полазницима виших течајева, се на основу овог учења, обећава искуство левитације, као и друга метафизичка искуства. Најпознатији практикант трансцедеталне медитације у Југославији је госпођа Јара Рибникар, која је на ову тему написала и неколико књига и више пута јавно говорила о благотворности метода.

БРАТСТВО РУЖИНОГ КРСТА

Настанак секте Братства ружиног крста, познате још и под називом розенкројцери, везује се за 14. век и трагање за “каменом мудрости”, који би разрешио све универзумске тајне и човека довео директно до Бога. Име је добила по осивачу једног од накнадних братстава, Кристијану Розенкројцу. Симбол розенкројцера је крст опточен ружама. Седиште ове секте у СРЈ налази се у Београду, а назива се школом Златног ружиног крста. Окупља више стотина следбеника. У ширењу своје вере розенкројцери се служе магијским ритуалима и окултним радњама, такозваном црном магијом, како би достигли ниво више посвећености и поновног рођења. Иницијација, увођење нових чланово одвија се у замраченим просторијама које би требало да представљају гробницу, уз симболично одузимање живота, затим сахрањивање и поновног васкрсавања, као симбола непрекидног круга реинкарнације. Групе су затвореног типа, те се о њима веома мало зна.

ПАКАО БРАЧНОГ ПАРА

Млади брачни пар, Данијела и Зоран, обоје интелектуалци, заинтригирани наговештајима о дубоким знањима која се преносе са генерације на генерацију, још од времена египатске културе, ступио је у контакт са овом сектом, преко познаника кога су случајно упознали на прослави заједничких пријатеља. Занимљив саговорник убрзо је постао њихов кућни пријатељ, а разговори на тему скривених спознаја старих цивилизација толико су их опчинили да су почели да гутају литературу коју им је он препоручивао. Након пар месеци обоје су били подвргнути иницијацији. Данијела је након обредног ритуала доживела стање лаганог шока, док се Зоран још више заинтересовао за учење Златног ружиног крста. Постао је опседнут идејом поновног рођења и покушаја самоубиства, или међусобног убиства њега и његове супруге, како би се родили у новом телу, уз знања о којима обичан смртник не може ни да сања. Брак им се претворио у прави пакао. Данијела је, после стресног првог искуства желела да прекине контакте са сектом, али је Зоран инсистирао на продубљивању “знања”. Ускоро је уследио и његов први покушај самоубиства, опоравак у болници, још један покушај самоубиства, а након још једног лечења и покушаја убиства супруге. Данијели није преостало ништа друго него да га, уз помоћ лекара и породице, смести у установу за ментално оболеле, где се и данас налази.

КЛАЊАЈУ СЕ ЂАВОЛУ

Ђаво је бог, њему се треба клањати, а једини закон је: чино оно што хоћеш – ово су принципи сатанистичких секти. Обредно жртвовање животиња, скрнављење гробова, самоповређивање и наношење бола себи и другима, неретки случајеви лудила, самоубиства и убиства, средства су и последице. Од свих верских заједница које делују у свету и код нас, њихово постојање представља највећу опасност, због деструктивне идеологије и изузетно јаког утицаја на чланство.

САМОУБИСТВО КАО БЕГ

Све почиње наизглед наивно. Најчешће у школи. Неко од ученика почиње да се облачи у црно, да носи привеске и беџеве занимљивих облика, повлачи се у себе и нема жељу да много говори о себи и свом приватном животу. Не дружи се са својим вршњацима, депресиван је, са честим изјавама које наговештавају бесмисао живљења. Успех у школи је на све нижем нивоу, а он одсутан и незаинтересован за наставу. Отприлике тако изгледа модел понашања припадника секте. Нажалост, истраживања по овом питању у Србији су на веома ниском нивоу, те ниједан школски психолог не може са сигурношћу да тврди да ли је неко од ученика члан секте или не.

МОНСТРУОЗНОСТ ФАНАТИКА

Злодела припадника сатанистичких секти многи сматрају мотивима из филмова, али у свету њихово деловање често доводи до монструозних чинова, каква су, на пример масовна убиства, злостављања деце и одраслих, ритуална силовања и одсецања делова тела. Постоји и документарни филм са снимцима свих ужаса које је у Америци починио верски фанатик, припадник једне од сатанистичких фракција. Он је убијао тинејџере, а затим их касапио и њихове мозгове низао на металну зашиљену шипку. Познато је да сатанистичке секте делују у готово свим градовима Србије, чак и у мањим срединама, а мета су им углавном неформалне личности, без осећаја припадности заједници. У покушају да дођемо до података о припадницима сатанистичких секти који су још увек у школској клупи, разговарали смо са неколико психолога. Њихови одговори своде се на један закључак – том проблему још увек се не посвећује довољна пажња. У неколико случајева психолози су били спремни за сарадњу, али се углавном ради о људима који су ангажовани онда када је већ било касно. До малолетног Д. Г., ученика трећег разреда средње школе нико више није могао да допре: ни родитељи, ни разредни старешина, ни школски психолог. Затворио се у себе, а једино о чему је говорио односило се на ништавност свега постојећег. Престао је да води рачуна о хигијени, облачењу, дружењу, изостајао са часова и често одлазио од куће на по неколико дана. Пронашли су га родитељи, обешеног о лустер, у његовој соби, где је на зиду нацртао црну ружу и великим словима исписао пре смрти: “Своме богу идем сам!” Овај трагичан догађај изазвао је буру реаговања и различитих претпоставки у градићу источне Србије, али ништа поуздано није могло да се утврди. Бојажљиво, након месец дана од смрти младића, девојчица из истог одељења обратила се разредном старешини за помоћ, рекавши да зна шта се са њим десило, али да то не може никоме да исприча, јер је и сама у опасности. Професор је, због дискреције, у помоћ позвао своју пријатељицу, психолога из оближњег града, да би започела серију терапеутских сеанси са девојчицом. Чак ни њени родитељи нису били упознати са оним што се дешава. Сусрети са психологом испрва нису давали никакве резултате. Малолетна Ј. П. била је у посебном психолошком стању, застрашена и без жеље да говори о проблему. Једина жеља била јој је да њен лични пакао престане. Понављала је како мора да се убије, јер то је њен задатак, а уколико га она не изврши то ће се десити само по себи. Уз много стрпљења и времена проведеног са девојчицом, испоставило се да су она и њен покојни друг били у контакту са сектом “Црна ружа” и да им је сугерисано како једини спас лежи у убиству некога од њима блиских особа: оца, мајке, брата или сестре. Уколико нису способни да тај задатак испуне и Сатани жртвују прилог како би постали његови следбеници, мораће да изврше самоубиство. Уколико ни то нису у стању да учине, биће убијени. Уз потпуну дискрецију, сеансе су настављене, а девојка је лагано почела да се враћа у нормалан живот. Неколико пута примала је поруке претеће садржине, али је, према савету психолога игнорисала њихову садржину, а уз избегавање људи који су је увукли у секту, ослободила се и страха за сопствени живот. “Оставић ме на миру”, рекла је једног дана, “Запретила сам да ћу све испричати полицији”. Ипак, никада није открила имена оних са којима је била у контакту. О секти “Црна ружа”, како каже Биљана Ђурђевић – Стојковић у књизи “Ловци на душе” у Југославији се први пут чуло 1992. год, када је на суботичком гробљу откривена велика група од преко хиљаду младих људи, који су изводили сатанистички ритуал. У групи је било много малолетника који су, након конзумирања алкохола и дроге, оргијали и били учесници ритуалног жртвовања. Вођа секте носи маску и надзире ритуал, коме увек претходи узимање опојних средстава, након чега присутни падају у транс. Они који први падну у транс улазе у исцртани пентаграм, где им се одређује шта морају чинити, најчешће је то датум убиства које морају да почине, или самоубиства, као чина приступања Сатаниним верним слугама. Датум самоубиства урезује им се на кожу, а уколико се касније поколебају, секта налази начина да му дотури поруку са нацртаном црном ружом и подсећање на завет који је положио свом “господару”. Злочин који је потресао читаву земљу збио се 3. јуна 1993. године, када је војник Јожеф Менедер у касарни у Врању убио шест војника, једног заставника, а затим и сам изгубио живот. Истрага је показала да је убица на левој подлактици имао истетовиран датум: 3. јун 1993., а у његовој соби, у родитељској кући пронађени су симболи сатаниста: метални обрнути крст, обрнути пентаграм и часопис на ту тему као што је “Бед рилиџон” (Лоша религија). Слична масовна убиства десила су се и у касарнама у Шапцу и Трстенику, дакле управо у оним местима за која се поуздано зна да у њима делују сатанистичке секте.

ЦРНА МИСА

Сатана је пали анђео, владар подземља и таме. Веровање у њега обезбедиће његовим следбеницима награду после смрти, а то могу заслужити само уколико се у овом животу владају по правилима која прописује “Ђаволова вера”, што укључује скрнављење хришћанских симбола и наношење зла. Служења Сатани одвијају се на сеансама затвореног типа, по приватним кућама, подрумима, а веома често на гробљима, или местима која представљају неко од хришћанских светилишта. Називају се “црне мисе” и често укључују обавезно жртвовање. Некада су приликом ових обреда жртвовани људи, или деца, а данас сатанисти убијају мачке или псе, пију њихову крв, или се саморањавају како би потврдили своју приврженост ђаволу. Симболи сатаниста су, пре свега: пентаграм, мртвачка глава и обрнути крст. Многи млади људи купују привеске са овим симболима и носе их као накит, а да и не знају њихово значење.

"УБИЈ СВОЈЕ РОДИТЕЉЕ"

На једној трибини на тему верских секти, која је одржана у Пожаревцу, а која је окупила предаваче, стручњаке из ове области, поред присуства публике, свештених лица и просветних радника, појавила се и група од око десетак младића и девојака, обучених у црно, са огрлицама на којима су висили привесци у облику мртвачких глава, обрнутих крстова и психоделичних форми. Девојке су биле нападно нашминкане, са црним ружевима, тамним сенкама, офарбане у црно. Осим својом појавом ничим нису изазивали пажњу, али су, у тренутку када је свештено лице почело да говори, као по команди устали и демонстративно напустили салу. У анкети која је спроведена на територији неколико општина у Србији међу средњошколском омладином, појавио се низ питања која јасно указују на делатност сатанистичких секти у окружењу поменуте популације. Између осталих постављено је и следеће питање: “Мој друг је припадник секте Црна ружа. Покушавао сам да са њим говорим о томе, али он је затворен и неће да призна о чему се ради. Прича о самоубиству и о томе како је задатак свакога од нас да убије своје родитеље. Како да му помогнем?” Команда која се сугерише припадницима сатанистичких секти о убиству родитеља, често се понавља и може се чак пронаћи у неким од штампаних програма, где јасно пише: “Убиј своје родитеље”. Ова искривљена философија пропагира и друга злодела, а све у циљу “досезања универзалне мудрости, која је у рукама Луцифера”, па се тако може прочитати, или директно са усана “вође” чути како је неопходно убити новорођенче, још док је у мајчиној утроби, да не би имало прилику да дође на свет, који је само искривљена слика оног правог – Сатаниног.

ВЕЗА СА МАСОНИМА?

О томе ко су масони, много је говорено и писано, али ни до данас није до краја расветљено како масонске организације делују и шта су им основни циљеви. Многи теоретичари масоне повезују са сатанистичким ритуалима, тврдећи да су у питању тајна братства, чији је основни циљ загосподарити светом и наметнути сопствена правила. Помињу се још у 17. и 18. веку, када су почели да се оснивају зидарски еснафи, по чему масоне и данас називају слободним зидарима. Убрзо, покрет добија велики број присталица, из свих професија, снажи и претвара се у моћну организацију, која присваја средњевековне магијске обреде. Постоји податак да је већ почетком седамдесетих година у свету било око шест милиона масона. Тврди се да је највећи број моћних људи света: државника, политичара, научника, па чак и чланова краљевских породица у чланству масонских ложа. Њихов утицај посебно је јак у моделирању светског поретка, када су на сцени преврати, револуције, ратови...

ОРГИЈЕ НА ПЕНТАГРАМУ

Творац сатанистичких секти је енглез Алистер Кроули (1875 – 1947), човек изопаченог ума, коме је рођена мајка, права хришћанка још у детињству рекла да је оличење Антихриста са бројем “666”. Он је аутор многих књига, које су штампане у милионима примерака и читане широм света. Једна од њих је “Књига закона”, коју му је наводно издиктирао мистични глас. Основни принцип који се износи у књизи је: “Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон”. Књига још наређује следбеницима да се “ватром и крвљу, мачевима и копљем” боре за промене у свету, а један од закона гласи: “Ишчупај мајку из свог срца и пљуни у лице свога оца. Нека твоја нога згази стомак твоје жене и нека беба на њеним грудима постане плен паса и лешинара. Ако ти то не учиниш својом вољом, ми ћемо учинити, упркос твојој вољи”.

УЧЛАЊЕЊЕ СИЛОВАЊЕМ

Кроули је водио развратан живот, препун промискуитета, садизма и хомосексуалних односа, а све у служби вере коју је лансирао и њоме затровао свет. Тврди се да је током Другог светског рата радио за Немачку обавештајну службу, због чега је у Великој Британији проглашен државним непријатељем. Из Кроулијевог извитопереног система вредности произашле су многе секте: “Ред источног храма”, “Свети грал”, “Врата пакла”, “Сатанска црква” и многе друге. Није познат тачан број следбеника сатанистичких цркви у Југославији, али се зна да њихових кампова има у Новом Београду, у Вршцу, Нишу, Бачкој Паланци, Приштини, Убу и Трстенику. Пријем нових чланова у секту разликује се од случаја до случаја, односно од организације до организације. “Свештеник” је обично обучен у дуге црне хаљине, са маском на лицу, или чак маскиран како би што више личио на ђавола. Од новопридошлих захтева жртву, која може бити у виду неке животиње, или њихове крви, коју ће накапати у пехар. Најчешће се захтева да буду потпуно наги, или да током обреда скидају са себе део по део гардеробе, како би остали голи. Жене се примају и окултним везивањем за магијски точак, или обрнути крст, са раширеним ногама, а мушки чланови организације у обавези су да их “силују”. Секта “Божија деца” директно је повезана са редом који је основао Алистер Кроули под називом “Скерлетне жене”. Путем флерта и сексуалних односа девојке из ове организације врбују нове чланове. Оне то чине у кафићима, дискотекама, на јавним скуповима. Девојка најпре процени потенцијалну жртву, а обично је реч о усамљеном младићу, или човеку, чији им је психолошки профил унапред предочен, да би потом пришле и почеле неформалан разговор. Пријатељски настројена девојка убрзо стиче наклоност жртве, а онда га одводи, уз обећање да ће уз њу успети да досегне срећу. Сексуална умешаност девојака доведена је до перфекције, тако да усамљени мушкарац нема никаквих шанси да се ишчупа из њених канџи. Након односа она тражи да јој се да неки поклон, али не за њу, већ за жртве наркоманије, сиромашне, или болесне, чиме га оставља у уверењу да је доброчинитељка. У наставку дружења са жртвом, полако га уводи у причу о људима исте вере, да би га на крају одвела на прву сеансу. Ове девојке себе називају “божијим робињама”.

ТЕМПЛАРСКИ РЕД

Једна од најозлоглашенијих секти је Ордо Темпли Оријентис, веома сличан Кроулијевом учењу и тврди да је “отац живота хаос”, а “мајка земља” поистовећује се са вавилонском блудницом. Настала је још у дванаестом веку, у време ходочасних путовања у Свету земљу и Јерусалим, где је све до 1291. године било и њено седиште. “Темплан”, како себе називају следбеници ове секте преселили су се потом у Европу. Њихова делатност никада није престала, а неки од познатијих “темплара” били су Хитлер, Геринг и философ нацизма Розенберг, а касније чувени редитељ Роман Полански и његова супруга Шерон Тејт, која је убијена на бруталан начин у касној трудноћи. Полански и Шерон Тејт, према неким тврдњама били су блиски пријатељи са Антоном Лавејом, који је 1966. године у Сан Франциску основао Цркву Сатане, поставши тако прави наследник Алистера Кроулија.

ТРАГЕДИЈЕ

Свет је запамтио трагични случај убиства 53 људи у Канади који су били следбеници секте “Ред соларног храма”, чији је вођа био Џозеф ди Мамбра. У Швајцарском селу Шеири убијено је 22 људи, припадника исте секте. Жртве су биле поређане тако да ногама додирују линије круга који је представљао Сунце, у кући у којој су ликвидирани. Исте године у канадском градићу Морин Хејтс, убијена је породица Дудових, међу којима и беба од неколико месеци. Убијени су на ритуалан начин, а познато је да су припадали поменутој секти Ред соларног храма. Међу неславне последице деловања екстремних секти убраја се и познати случај тровања цијанидом у токијском метроу 20. марта 1995. године када је живот изгубило 11 људи, а око 6.000 повређено. Напад на недужне организовала је секта “Аум Шинрикјо”, са вођом Шоко Асахаром. Изузетна популарност ове секте у Америци има и финансијско покриће које се мери милионима долара, а листа познатих који јој припадају је много дужа него што можемо да наведемо овде. Сеансе се често одвијају у раскошним холивудским вилама скривеним од погледа јавности. У паганском ритуалу, који се обавља над пентаграмом, у част богиње плодности и секса “маг ватре” кади и уз молитву призива древна божанства зла. Присутнима поставља питање да ли су можда гладни, а они одричу, тврдећи да су нахрањени “лешевима своје деце”. Затим се изводи симболично убиство, уз обећање да ће тако проћи сви отпадници од праве вере. Лажно убиство изводи се на ефектан начин да би застрашио свакога ко се колеба. Из пехара који кружи из руке у руку пије се животињска или људска крв, а након тога приступа се оргијању до изнемоглости у коме се не води рачуна ни о каквим моралним скрупулама. “Забаву” углавном почиње вођа секте, а дозвољено је све, од силовања, хомосексуалних односа, па све до садистичких иживљавања.

УТИЦАЈ МУЗИКЕ

Модерна технолошка достигнућа такође су доступна секташким организацијама, тако да се у медијима, посебно у иностранству могу закупити термини на телевизијским и радио станицама, где ће оне пропагирати своју веру. Велики број њих има и свој сајт на Интернету, а постоје и видео игрице са темом блиском учењу секти. Музика је још један од начина којим се контролише ум, посебно у хард кор, техно и метал музици, на шта пажњу скрећу и сами наслови песама попут: “Крштени у крви”, “Галерија проклетих”, “Позив на проклетство”, “Призивање Сатане” и тако даље. Некада веома популарна и високотиражна група “Kiss”, одржала је небројено много концерата, уз психоделичну атмосферу и масовну хистерију публике. Назив ове групе, тврде експерти за питања секти не значи у директном преводу: пољубац (енглески kiss), већ скраћеницу за Kings in Satan service, односно: Краљеви у служби Сатане. Према веровању сатаниста, смрт је једини пут којим се човек ослобађа овоземаљских грехова и стиче право на онострани живот. На земљи треба чинит зло, да би се умилостивио Сатана и пригрлио своја “чеда” у загрљај. Награда ће им бити вечни живот у благостању. Небројено много огранака сатаниста делује у свету, а добар део њих и на територији СЦГ.

РАД ПО ШКОЛАМА

Најновија политичка дешавања на територији СЦГ, а посебно Србије, када још није стабилизован нови друштвени поредак, оставља много места за деловање свих врста секти. Тако смо имали прилике да на електронским медијима чујемо упозорења која говоре о томе да су секте ових дана изузетно активне: деле своје трактате и штампане програме на јавним местима, а евидентирани су и случајеви “рада по школама”, где су припадници секти чији називи нису наведени, поред својих штампаних материјала, ширили и усмено идеологију верских огранака којима припадају, међу мањим или већим групама ђака. Лела Ликар Омладина Новог Београда организовала трибину о сектама

ПРЕВАРА ИЗА ДИМНЕ ЗАВЕСЕ

У ограганизацији Клуба младих СПО у Новом Београду, одржана је трибина под називом: “Штетан утицај верских секти на децу и омладину”. У препуном клубу “Плакат” о погубном деловању секти на физичко и ментално здравље младих говорили су мр. Богдан Тодоров, новинар и Александар Сенић, публициста. Колико су опасне верске секте, на који начин нас угрожавају, у чему је разлика између секташких и црквених учења, само су нека од питања која су интересовала Новобеограђане. Данас у Србији има преко 150 секти, под чијим је директним или индиректним утицајем око пола милиона људи. Велика бројност секти, добра организованост и упорност да придобију што више младих, довољан је разлог да се друштво забрине за будућност омладине. - Све секте су по свом унутрашњем устројству тоталитарне и по последицама свога деловања деструктивне. Основни циљ им је да промене личност свог новог члана. У првој фази, труде се да растуре постојећи идентитет, тако што ће све вредности које човек поседује довести у питање. Друга фаза је убацивање нових садражаја у постојећу празнину. На крају следи учвршћивање нових садржаја. Тада настаје нова личност, каже Александар Сенић. Након дужег боравка у неким источњачким сектама, попут, Харе Кришне, честа су физичка и ментална обољења. Људи напуштају савремену медицинску терапију. Више се верује новим надрилекарима који помажу разним техникама медитације и дијеталном исхраном. Вегетаријанска исхрана може довести до поремећаја у метаболизму. Јеховини сведоци, на пример, одбијају трансфузију крви што може имати за последицу смртни исход.

ТЕЖЕ ДА РАЗОРЕ ПОРОДИЦУ

Према речима Богдана Тодорова, корен и стуб сваког друштва, државе и националне цркве јесте чврста породица која треба да се проширује потомством. Са друге стране, секте су организације које својим религиозним учењима теже да разоре породицу. То најбоље знају родитељи чија су деца жртве секти. Први контакт са нечастивим силама деца имају путем телевизије и радија. Док раскалашне рок групе у својим песмама подучавају да је све дозвољено, у филмовима страве и ужаса, популарним страним серијама (Фамилија Адамс) и цртаћима, деца сазнају да су једино вештице, духови и друге сподобе праведна бића. - Касније малишани почињу да опонашају омиљене јунаке, попут Бетмена – човека слепог миша. Иако је, по нашој културној матици, слепи миш злодух, на цртаном филму се он приказује као победник – симбол правде која се једино може стећи ноћу. Ако забраните приказивање таквих цртаних филмова, директно ускраћујете право дистрибутеру таквог духовног отпада, каже Тодоров. Своје пропагандне материјале секташи најчешће деле испред основних школа. По школским огласним таблама срећу се најаве за концерте духовне музике Шри Чинмоја.

ВЕЛИКА РАЗОРНА СНАГА

До тешких менталних поремећаја може довести и дужи боравак у сатанистичким сектама. Црна ружа, Сатанина војска, Међународни савез вештица, само су неки називи који привлаче пажњу младих. - Када дечко доспе до адолесцентског доба и нагони почну да бујају, а мама и тата помало сметају, појави се прелепа сатанискиња која је спремна да му све удовољи. У истом друштву су и њене другарице, исто толико атрактивне. Ту је и дрога, да их све заједно добро опусти. Од једном долази до губљења веза са породицом и препуштања сатанизму, каже Тодоров. У намери да обезбеде што безбрижнији живот сатанисти су спремни да удовоље вођи секте, који је у дослуху са црним ђаволом. Уколико се то од њих захтева, спремни су и да изврше самоубиство, само да би се обезбедио што удобнији живот у паклу. Тешка економска ситуација, недостатак хришћанске етике, веронауке у основним школама и сталне родитељске бриге, ствара огромну празнину у душама младих људи, што све заједно погодује бујању верских секти. Секташки центри су обично у богатим земљама. Њихова литература се штампа на најквалитетнијем папиру и веома је јефтина. Издања Богават – Гите (верске хиндуистичке читанке) припадници Харе Кришне продавали су у вредности две пакле цигарета. То је било у време када су се појавила сабрана дела владике Николаја (Велимировића), која су коштала као две инжењерске плате. Зато данас већина Срба има Богават – Гиту као стални декор у својој кући. Велика разорна снага и погубан утицај који имају секте на младе људе није само рак – рана њиховог верског образовања, већ и опасност од пада традиционалних етичких вредности. Зато је патриотски чин и морална обавеза родитеља, свештеника, педагога, школских психолога и наставника да се озбиљније посвете овом проблему – порука је са овог веома посећеног скупа. Предраг Прокопљевић

ОВОПРОТЕСТАНТИЗАМ ДАНАС

У наредном периоду позабавићемо се новопротестантским сектама и њиховим учењем, како код нас, тако и у свету. Појам “новопротестантске секте” увели смо да би смо истакли разлику између традиционалног протестантизма (мада је од Лутера наовамо, сав протестантизам у антипредањском, па чак и антицрквеном заносу човековом расудном моћи и вером којој нису потребна дела) и оних секти које су настале у САД у XIX и XX столећу, а које се ипак од традиционалног протестантизма разликују у неколико битних тачака. Пре свега, њихова теологија је веома примитивна, што одговара стварању фундаменталистичке идеологије агресивног редукционизма под маском Хришћанства. Затим неке од ових секти су крајње антикултурно и антидруштвено настројене, што потиче од њиховог наглашеног апокалиптицизма; у некима (рецимо код пентикосталаца) много више него у традиционалним протестантским заједницама, има болесне, хистеричне мистике, која обогаљује психу људи који ту мистику упражњавају. Руски теолог Андреј Курајев је сасвим у праву када истиче да је продор таквих секти на територији Русије (и осталих православних земаља, наравно) суштинска трагедија. Јер адвентисти, јеховисти, пентекосталци, баптисти и њима слични свету нису дали ниједног значајнијег научног или уметничког ствараоца, нити су било чиме обогатили културу оног тла на којем дејствују (о психичкој штети коју људима наноси очекивање “смака света” које “само што није” да не говоримо!).

ЗАЈЕДНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И УЧЕЊА СЕКТИ

Све секте долазе да “поправе лоше стање у Цркви”, да “реформишу” њено учење и организацију, јер је црква, наводно, “током времена напустила истинско учење и дух Еванђеља”. Све секте наводно припремју људе за скори долазак Исуса Христа и Његово хиљадугодишње земаљско царство. Свака секта за себе тврди да је она једина истинита и спасоносна, а све друге су лажне. Сваку наводно “надахњује Дух Свети”, а “основао” ју је Исус Христос преко својих изасланика. Свака проповеда слободу, нарочито од “попова”. Сви следбеници су једнаки, нема посебне црквене власти, али се треба покоравати вођама секти, који могу чак и искључивати поједине чланове и групе, што често доводи до цепања старих и настајања нових секти. Осим овога секте:

1. Негирају Свето Предање и самовољно тумаче Свето Писмо;

2. Свето причешће схватају као символично, а не истинско Тело и Крв Исуса Христа;

3. Немају посебно, већ опште свештенство;

4. Одбацују иконе и Часни Крст, сматрају православне идолопоклоницима;

5. Не верују у загробни живот, сматрају да душа спава до васкрсења (ово важи за адвентисте и јеховисте);

6. Забрањују молитвено поштовање Пресвете Богородице и Светитеља итд.

ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР

1. О СВЕТОМ ПРЕДАЊУ:

Оно је старије од Светог Писма, које је и настало од Светог Предања. У прво време Апостоли су усмено проповедали Еванђеље. У Светом Писму није записано све што је чинио и учинио Исус Христос (Јн. 21, 25) и Апостоли (2. Јован. 12). У Новом Завету стоји заповест и похвала за држање и чување Светог Предања. Такође стоји и опомена: “Да вас ко не зароби.. људским предањем” (Кол. 2, 8). Управо и то се догодило, прво секташким верницима, јер су наследили и држе предање својих оснивача. Неистинита је тврдња секташа да верују само Светом Писму, они верују својим “пророцима и оснивачима” (Хелени Вајт, Милеру, Раселу, итд.) и њиховом тумачењу Светог Писма. Свето Писмо се не може правилно тумачити и разумети без Светог Предања (Лк. 1, 2), што је и разлог појаве огромног броја различитих “истина”, тумачења и “цркава”. Црква Божија – православна основана је од Господа Исуса Христа (Мт. 16, 18) преко Апостола, за сва времена. Она је стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15). Све друго, од људи основано, спада у верске ванцрквене организације које на своје следбенике, изврнутом науком и рационалистичким приступом Светом Писму, навлаче пропаст и Божију осуду. Све данашње секте су основане врло скоро, најстарије пре неколико векова, а свет заиста не почиње са њима, као ни Христова Црква.

2. О СЕВТОМ ПРИЧЕШЋУ

Све секте уче да хлеб и вино приликом причешћивања само симболично представљају Тело и Крв Христову, док ми православни, на основу Светог Писма знамо да је хлеб истинско Тело и вино права Крв христова (Јн. 6, 55; Мт.26, 26 – 28) и да је такво причешћивање један од услова спасења (Јн. 6, 53 – 54).

3. О СВЕШТЕНСТВУ

Апостоли су уз молитву полагали руке на своје помоћнике и заменике које је Дух Свети поставио за Епископе да пасу Цркву Божију, коју је Господ стекао крвљу својом (Дела 20. 28). Није чудо што секте не признају свештенство, нити га саме имају, јер немају тзв. апостолско прејемство – од времена Апостола никада прекидано молитвено полагање руку, како се једино и постаје свештеником.

4. О ИКОНАМА, ЧАСНОМ КРСТУ И МОШТИМА:

Када целивамо иконе, ми православни нисмо идолопоклоници, јер нити иконе, нити ликове светитеља и Богородице ме не обожавамо, већ им само одајемо одређено дужно поштовање као онима који су Богу служили и угодили много више него ми. Иконе воде порекло још из Старог Завета, а у хришћанству су одувек постојале. Многе су и чудотворне. Осењивањем крсним знаком православни видљиво изражавају најважније истине православне вере: веру у Свету Тројицу, у богочовечанску природу Господа Исуса Христа, веру да смо спасени његовом крсном жртвом, итд. Нови Завет на многим местима говори о крсту. Секташи (нововерци, како их је наш православни народ врло практично назвао) не признају ни мошти Светитеља, иако је њихово чудотворно дејство описано још у Старом Завету (2. Цар. 13, 21). Ми смо сведоци постојања многих чудотворних моштију, сведоци смо испуњења пророштва псалмописца Давида, који каже: “Да светац твој не види трулост” (Пс. 16, 10).

5. О ЗАГРОБНОМ ЖИВОТУ:

Неке секте, уз помоћ библијских цитата издвојених из контекста и погрешно протумачених, негирају загробни живот (континуитет свесности постојања душе после смрти тела). Православно веровање, засновано на Светом Писму је да душа после смрти наставља свесно да живи у условима који зависе од начина овоземљског живота човека, тј. непотпуном блаженству или непотпуном мучењу, све до другог доласка Господа Исуса Христа и свеопштег васкрсења. У Светом Писму имамо о томе многа сведочанства.

6.О МОЛИТВЕНОМ ПОШТОВАЊУ СВЕТИТЕЉА:

Све секте га забрањују, због “идолопоклонства” и неверовања у загробни живот. Разлог за ово неверовање је други, прикривен: секташка учења су погрешна, због чега у њиховим редовима нема и неможе бити Светитеља, они сви себе сматрају светима (какве ли глупости!), а православне светитеље не признају, без обзира на доказе, јер би тако секташи порекли оправданост и логику свога постојања. Као што се из пасуса о загробном животу видело, ми православни сасвим оправдано верујемо у загробни живот, и на основу таквог веровања молимо Светитеље да се пред Богом, као његови угодници, заузму за нас, јер: “Диван је господ у Светима Својим” (2. Сол. 1, 10 – 12). Владимир Димитријевић, православни публициста

ОРГАНИЗОВАНОСТ СЕКТИ

Када су Британци дошли у Индију, ослободили су је од: спаљивања жена приликом смрти мужа, ропства у ланцима, принудног рада деце, киднаповања дечака ради култног злостављања у хомосексуалним обредима, као и људских жртава, које су приносили следбеници богиње Кали. Па ипак, Ганди је писао Стенлију Џоунсу да ће у Индији мисија Хришћанства, као "колонијалне" религије, бити забрањена и да ће се сви Индуси вратити својим обичајима. Пре него што је постао политички лидер, Ганди је упражњавао "krya yogu" и био гуру који је имао свој сопствени ашрам. Да би показао како је "надишао пожуду", спавао је са младим девојчицама, не додирујући их (још један од наопаких облика индуистичке "аксезе").  Међутим, индуизам није остао само на одбрани Индије од "негативних утицаја Хришћанства". Индуисти су решили да освоје свет, и то уз помоћ индијских званичника. 1979. године у Алахабаду одржан је светски хинду-конгрес, на коме је учествовало око 60000 људи. Скуп је организовала групација "Вишва Хинду Паришад", међународни мисионарски савез за пропаганду индуизма. Према статуту, ова организација има за циљ: 1.   Предузимање корака за ојачање хинду-друштва;  2. Заштиту, развој, ширење индуистичких вредности живота, етичких и духовних; 3. Установљавање мисионарског реда од лаика и иницираних, ради пропаганде динамичког индуизма који представља темељне вредности живота онако како их поимају разне вере и деноминације, укључујући будисте, џаинисте, Сике, лингаисте, итд, и отварање, управљање или сарадња са школама или центрима који такве мисионаре обучавају; 4. Ширење знања и проповедање о етичким и духовним начелима и праксама индуизма прилагођеним савремености у свим деловима света да би послужиле као водиље ради добробити човечанства у целини.  Чланови организације "Вишва Хинду Паришад" су: Рамакришна мисије и друштва Веданте широм света; братство Јогананде за самоостварење; Међународно друштво за свесност Кришне (Харе Кришна); Свами Шивананда и његови следбеници; Сатја Саи Баба; бели Сики; теозофска друштва; будисти. Конференцијом 1979. је председавао Далај Лама. Ово откриће је врло важно за изучавање феномена ширења индуизма у савременом свету, пошто се далекоисточне секте прикривају својом привидном "спонтаношћу" у настајању и окупљању око гуруа. Стварност је, међутим, друкчија: иза њих стоји моћна мисионарска организације, коју потпомажу и неки државни званичници Индије.

ОДНОС ВЛАСТИ У СРБИЈИ ПРЕМА НОВОПРОТЕСТАНТИМА

Новопротестантске групе у Србији уживају пуну подршку власти, која, наравно, жели да изгледа апсолутно “отворено” и “слободољубиво”. Тако је на Првој балканској еванђеоској конференцији, отвореној 6. септембра 1996. године, савезни министар Маргит Савовић са поносом истакла: “У СР Југославији црквене организације су одвојене од државе и потпуно слободне и независне у спровођењу својих активности. По одредбама, наш устав спада међу најдемократскије у свету, и ми и даље развијамо односе са верским заједницама, како у Југославији, тако и у свету”. Џон Тејлор, представник Европске конференције цркава, која обухвата 120 православних и протестантских чланица (дакле и православних!), поздравио је државу која је омогућила овакав скуп (држан је у Дому синдиката). Он је рекао: “Ово није конференција секти, већ мањинских цркава. Еванђеоске цркве покушавају да одговоре на светску кризу кроз своје хуманитарне активности и помоћ младима, а не наративно”. Лазар Стојић, шеф београдских Пентекосталаца, истакао је да је циљ скупа борба против сатанизације друштва (што подразумева и борбу против секти, нарочито сатанистичких), и проширивање сарадње са Српском Православном Црквом. Пентекосталци, тако, испадоше “помоћници” СПЦ (!) Један од тих “помоћника” је и пентекостални проповедник из Америке Бајо Јечменица, који тврди да је био председник православне црквене општине у Мајамију и да је “по Божијем позиву” дошао у Србију 1990. (баш када је почела наша несрећа). Јечменица каже да му је рад “благословио” митрополит Христофор, али да патријарх Павле “није имао отвореност према њему”. Бајо је извесно време као “човек - сендвич” у Кнез Михајловој улици у Београду најављивао скори крај света, а затим је ишао по Србији, Српској, Црној Гори и Крајинама, делећи Нови Завет у издању Гидеонита и преводу Емилијана Чарнића и закупљујући термине на локалним ТВ и радио станицама, да би на свој начин проповедао “пентекостално Еванђеље”, тврдећи да су наши свештеници презаузети политиком да би проповедали. Бајо чврсто верује да је Богом призван, и да му је Бог показао шта и како треба да ради. Учествовао је у пентекосталним молитвеним скуповима, мада тврди да није њихов човек. Најнаметљивији баптистички проповедник је Симо Ралевић из Пећи. Некада је био православни Хришћанин, али када се посветио баптизму свака веза са Црквом је престала, и он сада тврди да човека не спасава Црква, него Христос, и да он зна како се (баптистички) Христу прилази. Да његов фанатизам није ни мало безазлен, сведочи самоубиство Млађана Костића, 21 – годишњег студента ДИФ-а из Зајечара, који је у Новом Саду пред оцем извршио самоубиство, скочивши у Дунав. Отац Бора се сећа да је рекао: “Не брини тата, оживећу поново. Молићу се за све вас. Поздрави наше”. У његовој соби у селу Салаш код Зајечара нађене су књиге Симе Ралевића, и захвалница истог за прилог у ширењу “радосне вести”. Село Салаш је било преплављено Ралевићевим брошурама које су стизале из Бора. Иначе, Костић је живео у баптистичком интернату у Новом Саду где је студирао физичку културу. Желимир Срнец, који је директор баптистичке школе, је изјавио да је Костић живео у интернату само зато што другде није било места, и да није био обавезан да похађа њихова предавања, као и то да његово самоубиство нема везе са баптистичким учењем. Наравно, нико не тврди да баптисти проповедају самоубиство – то не би било поштено ни према њима као људима, ни према Истини. Али остаје чињеница да додир са фанатичним секташким учењима код људи, нарочито ако су млади и недовољно духовно зрели, може водити до душевних криза. Костићева криза се, на несрећу, окончала смрћу. Један од метода којима секташи на нашој територији делују је и приказивање филмова о Христу и држање предавања за која се не наводи ко их и зашто организјује, као и разне дописне школе. Тако је “Недељни Телеграф” објавио (током 1996.) плаћени оглас “Исус Христос – пут до Истине”, после којег је следила понуда “Хришћанске дописне школе – Темељи Хришћанства” из Ниша да заинтересованоме пошаље Нови Завет и, без обавезе, лекције њиховог верског курса. Међутим, секташи одлично знају да их наш народ све више избегава, схватајући њихове замке. У страху да не буду разобличени, и да би се показали као добри ради добра, јеховисти наводе у својим брошурама (“Кула стражара” 1. септембар 1996.) случај њихове помоћи: једном Италијану, који је одбио да их прими у кућу, морали су поново да позвоне на врата да би га убедили да су му на улици нашли новчаник. Наслов текста је “Немојте их отерати!” После овог срцепарајућег примера, следи порука: “Чак и у овом немирном свету можете постићи срећу путем тачног библијског спознања Бога, његовог Краљевства и његове дивне намере за човечанство”. Затим следи позив да се потражи јеховистичка адреса и да се од њих затражи “бесплатан библијски студиј”. Владимир Димитријевић

УСИЈА У КАНЏАМА СЕКТИ

"чувајте се лажних пророка, који вам долазе у јагњећој кожи, јер су изнутра вукови грабљиви". Јеванђеље по Матеју, VII, 15 - 16.  У православном храму "Свих тужних радости" (близу станице метроа "Новокузњецкаја") где свештеник Олег Стењајев прима народ, направио се велики ред. Људи долазе код угледног службеника цркве за савет и помоћ, за утеху и подршку. Они му причају о несрећи која их је задесила, о тешкој и безизлазној ситуацији у којој су се нашли, или сами, или њихови ближњи. Стењајеву се често обраћају родитељи деце, дечака и девојчица, који су потпали под утицај тоталитарних религиозних секти које су, у последњих шест до осам година, веома ојачале у Русији, Украјини, Белорусији и другим републикама, раније у саставу Совјетског Савеза. Ширење секташтва повукло је за собом појаву огромно нагомиланих проблема, повезаних са уништењем психе код многих људи, са тешким болестима, уништењем породичних односа, одбијањем грађана да привређују или било шта смислено раде, и томе слично. Као противтежа делатности секташа почели су да се јављају Комитети и Центри за заштиту људи од погубног деловања деструктивних религиозних удружења, за указивање помоћи жртвама псеудорелигиозних секти. Свештеник О. Стењајев је постао један од иницијатора организованог деловања против секти. Он је основао Центар за рехабилитацију жртава нетрадиционалних религија. Треба приметити да у друштву почињу да се јављају антисекташке тензије. Велики рад на заштити грађана од утицаја деструктивних религиозних удружења спроводи Комитет за спасавање младежи, настао по иницијативи људи, настрадалих од лажнорелигиозних удружења.  Антисекташке организације појавиле су се у Москви, Санкт Петербургу, Иванову, Казању, Уфи, Новосибирску и у још неким градовима. На жалост, противдејство лажним религиозним доктринама засад носе ограничен карактер, а ширење секташтва шири се као лавина. На пример, број новопримљених чланова секте "Јеховини сведоци" у Русији 1992. године, порастао је за 18 процената, 1993. - за 28, а 1994. - за 40 процентата. У последње четири године, број чланова секте увећан је за сто пута! Тако брзог темпа пораста секташа нема нигде у свету. Почетком 1997. године, у Русији је функционисало више од 6.000 званично регистрованих секташких удружења. По неким подацима, посећује их не мање од 5 милиона грађана земље. Проблем борбе традиционалних религија и секташког покрета - није нова појава. Међутим, у наше дане она је почела да поприма посебно јак набој, и отишла је далеко изван рамова међурелигиозних трвљења. Зато је важно разликовати традиционалне религије од секташког покрета. Ево како то питање третира професор Кеден (Немачка). Општи разлози за то разликовање, по његовом мишљењу, састоје се у томе што секташке дружине заузимају негативну позицију у односу према свим традиционалним религиозним конфесијама, то јест, придржавају се принципа сепаратизма <оне проповедају групни егоизам или групоцентризам - то је безмерно величање своје групе, и презир према свима који јој не припадају> уз то, оне проглашавају апсолутним неку издвојену религиозно - философску концепцију и стереотипе понашања. Код њих се ограничава интелектуални и духовни поглед на свет, посредством увођења практике утувљивања "стерилних идеја и беседа" члановима заједнице за њих је карактеристична тоталитарна, строга хијерархија са неретким боготворењем оних који стоје на њеном челу. Овоме се може додати да је за секте карактеристично нарушавање уставом загарантованих људских права. Секта "Јеховини сведоци" појавила се седамдесетих година XIX века у САД - у и од тада се пробила у многе земље света, успевши да привуче у своје редове милионе људи. Али у двадесет девет земаља, делатност јеховиста је забрањена управо због њиховог деструктивног учења и погубног утицаја на здравље људи! Секта пориче СветогДуха, одриче Тројицу и Божанство Исуса Христа, Крст називају симболом зла. Карактеристично је да руководиоци секте свесно изобличавају садржај и тумачење Библије. Превара је један од принципа деловања секте. Приметно је да је још у првим годинама њеног функционисања у САД - у постојало мноштво судских пресуда поводом лажи, финансијских махинација и спекулативних афера, у које су секташи били умешани. Да би заплашили своје адепте и потиснули њихову вољу, руководиоци секте су више пута објављивали конкретне датуме наступања краја света: 1872, 1874, 1914, 1925, 1975... Са посебном мржњом јеховисти иступају против Цркве православне. Својим придошлицама забрањују читање православне литературе, називајући је сатанском. Секта је увела суров систем владавине, располаже великим финансијским залихама. Безгранична власт центра, који се налази у Бруклину (САД) - незамењив је принцип у руковођењу сектом "Ко противречи руководству, тај ради за Сатану". Чланови друштва јеховиста одбацују идеје које се разликују од њихових, и не желе да саслушају било какве опоненте, користећи најнедостојније методе да би се борили против оних који из секте иступе, или изразе своје неслагање са учењем јеховиста. Јеховисти се залажу против одбране земље од завојевача, не признају никакву државну власт, одричу патриотизам и непријатељски се односе према науци (не дозвољавају, на пример, својим адептима да примене метод трансфузије крви, чак и када је то једини начин да се спаси човеков живот), одбијају да учествују у традиционалним празницима земље и томе слично. Масовни поход јеховисти су предузели на Русију. Из иностранства се увози 25 тона јеховистичке литературе недељно! О размаху пропагандне делатности секте сведоче и следећи примери. Године 1992, власти Санкт Петербурга дозволиле су иностраним мисионарима на стадиону имена Кирова да одрже 42. јеховистички конгрес. У Москви, чланство секте већ броји 3 процента свих житеља престонице. Треба такође приметити да се на челу већине организација јеховиста налазе инострани контролори, превасходно амерички. Секта у Русији активно купује некретнине. Године 1995. јеховисти су за 850.000 долара, у Санкт Петербургу откупили огромно здање "Ленбитхима". Амерички центар јеховиста је на обали Финског залива, у летовалишту "Сунчано", купио имање од 6 хектара. Раније, тамо су се налазили пионирски кампови. Сада су на тој територији размештене канцеларије јеховиста, њихова штампарија, компјутерски центар. Тамо се секташка литература преводи на 12 језика народа Заједнице независних држава. Власти Санкт Петербурга су 1996. године јеховистима доделиле још једну зелену парцелу, у старом парку, где ће се изградити највећи међународни центар ове секте. У школама, биоскопским салама, домовима културе, спортским дворанама, секташи закупљују канцеларије и воде своју погубну борбу против становништва.  Много рђавих ствар може се рећи и на рачун секте која се зове "Мунова унификациона црква", а такође и за секте као што су "Сајентолози" и "Секта Петрова", "Равнатељи истинског благослова" или "Богородичин центар", који је крајем осамдесетих година основао Јохан Береславски. Он је своје удружење регистровао као "професионални савез". Темељ вероучења Богородичиног центра постала су "Откровења", објављена у двадесет књига, и названа "Трећи најновији завет". У својим многобројним публикацијама и делима, Береславски се труди да заплаши нове чланове и у њима убије самосвојну вољу помоћу које би осмишљавали појаве из окружујуће стварности. Ево неколико цитата из "дела" и проповеди главног идеолога и организатора секте Ј. Береславскога (сматрам да цитатима нису потребни посебни коментари): "Свету предстоје велике промене, стара цивилизација ће нестати, Божија мајка нас зове у Сибир, и онај ко се одвоји од старих места, уздигнуће се духом. Овде ће доћи анђели... Предстоје страшне несреће. Покров Божији скида се са великих градова... Над Сибиром ће се појавити огњенин штит, и анђели ће забранити да се овим местима приближе оне душе, које, у свој час, не учине избор и не зачују позиве". "Само нижњем у Христу место је у Дому мојему", тврди Береславски. "Проповедајте сиромаштво, као тесне двери... Постани сиромах и спасићеш се". Како се само ово "учење" слаже са реалном стварношћу данашње Русије, где већ више од половине становништва гладује!... Посебно тешке последице овакве проповеди имају на децу. Павши под утицај секташа, она почињу да се хране само хлебом и водом. Због овога, у дечијем организму се не могу одвијати нормални физиолошки процеси. Долази до заосталости у њиховом умном и физичком развоју, и многи постају дистрофичари и инвалиди. За сваког нормалног човека најближе и најсветије биће на свету је мајка. Међутим, главар "Богородичиног центра" говори на рачун мајки најувредљивије речи. У књизи "Горњи Валаам", Береславски цинично пише: "Демони дејствују преко мајке. Она од сина купи енергију коју му је удахнуо Свевишњи..." (страна 50). "Велика дугокоса мајка је преузела власт и иницијативу. У стварности, судови раде иза кулиса, и владају женски кабинети из сенке". "Донеле су нас на свет вештице... чак и данас испуњавмо њихове тајне наредбе, у парламенту, породицама, постељама". Богородичин центар труди се да изврши разарајући утицај на свест људи, да уништи њихову психу. Како се то огледа на реалну стварност: Прво, у књигама Береславског проповеда се да је "ум човеков - прибежиште демона... Одреците се ума својега, као од смртног греха". Ошамућени оваквим упуствима, његове присталице престају да читају било какву литературу. Човеков ум лишава се неопходне информативне хране о реалној стварности. Човек све своје радње почиње да подчињава мишљењу руководилаца секте, да испуњава њихове жеље, чак и ако оне противрече општеприхваћеном моралу. Истовремено, добијају упуства да се односе са презрењем према моралним принципима које су утврдили векови. "Заборавите фарисејски морал и удаљите из умова ваших грех, црпен из отровних извора", тврди се у "Откровењу". Секташи постају неискрени у односима према ближњим људима, крећу на пут преваре, крађе ствари "за потребе цркве", и тако даље. Богородичин центар испољава безграничну упорност, боље речено безобзирност у својим захтевима. Тако је поклоницима препоручио да шаљу телеграме московским властима са захтевом да се Центру у престоници додељује помоћ. Кружио је овакав телеграм: "Браћо и сестре - Помозите пречистој деви! Света је воља и благослов мајке Божије да власти московске доделе деци њеној дом у центру Москве, ње достојан - велики и леп. Те потребе задовољава заграда на Великој Љубљанки, број 14 - бивша зграда КГБ - а". После овог савета у различитим органима власти државе, морало се иступити у јавност са мноштвом куртоазних изјава. Богослов, доктор философије А. Л. Дворкин, написао је невелику књигу "Десет питања насртљивом странцу, или упутство за оне који не желе да буду заврбовани". У њој је аутор критици подвргао псеудорелигиозне секте. Какав је био резултат: Судским органима стигло је више од 30 кривичних пријава, превасходно од "сајентолога", са захтевом за кривично гоњење Дворкина. Пријаве су, по својој садржини, идентичне, писане, очигледно, из једног центра, само су их потписала разна лица. Чак је и по скандалима познати бивши свештеник Г. Јакуњин (изопштен на Архијерејском сабору Руске православне цркве) бесно почео да штити секташе и одлучио, како је изјавио, "да посече" Дворкина!  Време је за питање: зашто су псеудохришћанске секте нашле повољно тле у руском друштву? Русија у наше дане преживљава један од најдраматичнијих и најмрачнијих периода своје историје. Процеси економског гашења државе, праћени са брзим сиромашењем највећег дела становништва, срозавањем опште културе и образовања, тако да снаже услови за ницање и развој псеудорелигиозних секти. Колико је само Волтер био у праву, када је приметио: "У условима кризе, увек се појављује мноштво пацова, ваши и мистификатора!" Несумњиво, у мистификаторе треба убројати и деструктивне религиозне секте. Оне људе одводе од тешкоћа реалне стварности, рађају илузију спасења од наводно предстојеће апокалипсе, уливају у свест својим поклоницима да ће управо ново религиозно учење бити јединствено, истинито и тачно. Прелазак на "демократију" дао је могућност секташтву да се обнови, отворио простор за авантуристе разне врсте (који су неретко, просто, болесни људи), да користе незнање, поверљивост, тешко душевно и материјално стање људи у своје корисне циљеве. Расцвату секташтва погодовало је укидање принадлежности спортским клубовима, библиотекама, пуњење књижевног тржишта мистичном литературом, прекид циљног васпитања младежи и деце. Псеудорелигиозне секте у Русији добиле су широке могућности за пропаганду својих идеја, користећи радио, телевизију, штампу. Последњих година, приметно је појачано продирање секташа на факултете, у средње и основне школе. На неким факултетима оснивају се одељења за проповед иностраних "мисионара" и гуруа, а у наставне програме уводе се псеудорелигиозне дисциплине. Секташтво и окултизам постали су политичко оружије у рукама реакционарних снага, које теже да продубе раскол међу становништвом, и да га одвуку од оштрих социјалних проблема. У друштву се укорењују лоповлук, безакоње, социјална несигурност грађана. Смисао губе најдрагоценије вредности човековог живота. Друштвена свест пуни се сензационалним саопштењима о "реалним" достигнућима екстрасенса, магичних исцелитеља, врачарства, о астралним утицајима на људе, о посетиоцима из ванземаљских цивилизација. Неретко, све се то представља заоденуто у псеудонаучну форму. У периоду "перестројке", на територији Совјетског Савеза појавило се... више од 50 хиљада екстрасенса! Само у Москви и московској области, крајем осамдесетих година, појавило се 634 колектива који се баве применом нетрадиционалних метода лечења клијената. У својству лекара и пророка, неретко налазимо душевно оболеле људе. И управо њима, ма како чудно, одлазе пацијенти, често "доброчинитељима" поклањајући читава своја имања! Лажна религиозна учења уништавају руски национални менталитет. Народима наше земље својствен је колективизам, саборност у радним активностима и животу. Савремена политика наше владе уперена је на уништење колективног рада, јединственог циља и делатности људи ради остварења општих задатака, и на порицање колективних традиција. Овоме вешто погодују секташи. Они организују нове колективе, производећи код људи илузију заједничких интереса, подчињујући поклонике практичним циљевима вођа псеудорелигиозних удружења. Сами руководиоци удружења, наравно, уопште не живе у складу са принципима које проповедају. На пример, руководиоци истог тог Богородичиног центра, воле да живе на високој нози, посећују далеке прекоморске земље: Канаду, САД, Јапан, а такође и Немачку, Француску и многе друге, прсећи се скупоценим аутомобилима. Својим адептима, међутим, препоручују да постојано посте, и да не заборављају да приносе "богоугодне жртве". И поклоници то и чине: пљачкајући сами себе и породице у којима живе!...  Тешка економска и социјална ситуација у Русији погубно утиче на здравље становништва. Многи радници, сељаци, учитељи, здравствени и културни делатници, месецима не добијају зарађене плате. И све се то догађа у условима постојано стресних ситуација великих група људи. Многи од њих постају лак плен секташа. Истовремено, у самим сектама стално се ради на уништењу психе адепта. Зато се у друштву убрзано повећава број људи са нервним обољењима. Сматра се да их, по неким подацима, има око двадесет милиона. Ширење секташтва посебно стимулишу трговачке организације. Оне растурају мистичку и псеудорелигиозну литературу, пуштајући је у масован промет. У таквим издањима често се пропагирају идеје одласка из реалне стварности, одрицања породичних традиција, непријатељства између родитеља и деце, осуђивања живота и достигнућа претходних покољења, и томе слично.  Др. Владимир Маслеников, академик  Са руског: Владимир Јагличић

ДВА ИЗВОРА СЕКТАШТВА[1]

1. Пре но што пређемо на саму тему, задржимо се на час на једном проблему који време у коме живимо пред нас поставља, а који постоји и у нашем излагању. То је проблем успешне и плодоносне комуникације и дијалога међу људима различитих философских полазишта, верских опредељења, културолошких миљеа из којих су потекли и у којим су формирани и слично, односно проблем могућности православног богословља да изнађе језик довољно јасан и разумљив за епоху у којој живи и за људе којима се обраћа. Прво питање које пред нас искрсава сигурно јесте следеће – има ли места за православно гледање на човека у савременом свету? Да ли предањска и светописамска антропологија некоме ван Цркве ишта говори о оваквом добу које живимо и искуствујемо? И којим језиком њене поруке могу да буду саопштене нашим савременицима, а да их тај језик не умори, уплаши или одагна? Ми овде постављамо питања контекста и перспективе, односно, нелепим појмовником савременог тржишног друштва, “циљне групе”. Прво. Контекст је овде за нас двојак појам. Са једне стране, он подразумева контекст из кога се обраћамо, а са друге контекст коме је наша порука упућена. Ми говоримо из Цркве, из оног живота и искуства које смо у њој усвојили и освојили, из мере предањског духа и даха који је постао наш сопствени. То подразумева различите “нивое” односно “врсте” искуства. Они су, ипак, усвојени мером нашег труда, услова који нас окружују, самим тим детерминишу, и спремност да се отворимо за благодатну помоћ и посету Божију. Сазвучје светоотачког богословља је наш несумњиви идеал, али стварност каткад производи сасвим опречне, нескладне тонове. Дакле, наш полазни контекст потребује преиспитивање, истраживање, исправљање и усклађивање. Наш говор и наше сведочење упућено је људима са којима делимо овај историјски моменат и географски простор. Али са њима не делимо исто философско искуство. Под философијом мислимо свеукупност погледа на свет и делатну праксу усклађену са тим погледима. Руски богослов Павле Евдокимов је свог и нашег савременика описао речима: “У човеку нашег доба, у једном после хришћанском свету, без осећања за светињу нема места за Бога, и Еванђеље више не потреса. Постојање верујућих никог не задивљује, ништа се не догађа у овоме свету, нема чак ни чуда. На религиозну веру гледа се као на неки инфатилни степен људске свести коју успешно замењује техника, психоанализа и друштвена слога”.2 [2] Али, атеизам који узраста, један практични, делатни атеизам који изгледа више ни не постоји да обезбеди теоријске претпоставке самом себи, пошто је постао уобичајен, није искључиво негативна појава када је вера у питању. Атеизам је на једном месту правилоно назван “захтевом за очишћење вере”.3 [3] Атеизам је као страшна посета Божија жива и најстрашнија критика свега лажнога у верској пракси и једној мртвој, окамењеној теологији коју смо свели на сопствену, преуску меру, и којом не можемо да успешно одговоримо на проблеме свога доба. Стога нам је потребан језик нове синтезе или језици прецизних контекста или перспектива да би њиме (или њима) могли да опишемо са онима којима се обраћамо на такав начин да наш дијалог буде истински резултантан. Нова синтеза је богословска артикулација сложене ситуације у којој смо се нашли, решеност да изађемо, уз пуну свест да је сваки излазак ризик и опасност (али је свако остајање неизбежна осуда на пропаст и угушење), из наших малих и сигурних “хришћанских гета” на отворено и сурово поприште идеја и нових вредности једног постхришћанског доба у коме живимо.4 [4] Нова синтеза није задатак једног човека, није ни једне генерације, она је изазов постављен пред целу Цркву и низ будућих поколења. Из саме структуре поменуте синтагме виде се њени основни атрибути – тиме што је синтеза, подразумевамо да је постаналитичка употреба писамског и отачког блага које смо усвојили не само као материјал којим оперишемо и за који се, за чију несумњиву светост и ауторитативност, заклањамо, него првенствено као начин мишљења, веровања, искуствовања и делања који су имали свети писци билијских књига и мислитељи отачке мудрости. То је синергетски, надахнути, аутентично светодуховски и аутентично људски начин сучељавања са изазовима који пред нас искрсавају. Тиме, пак, што је нова, видимо да је овде реч о савременом одговору, једној егзистенцијалној реплици на новонастале проблеме и ситуације. Пошто је наше да у овом свету и историјском периоду које су нам поверени (као таланти над којима треба да радимо и да их умножене вратимо Богу Дародавцу) радимо на обрађивању, стваралачком досаздавању и обликовању Божије творевине (чији смо део и ми сами или друкчије посматрано коју у себи, својом специфичном структуром – својим микро – макро космичим потенцијалима обухватамо) ми у овом тексту као простору приносимо покушај да тим новим језиком говоримо.5 [5] 2. Говорити о сектама најкраће речено значи говорити о трагедији погрешног избора или злоупотребљене слободе, најдубљег и неодузимивог дара којим је Бог обдарио човека. Један богослов је умешно рекао да Бог није свемогућ јер је граница његове моћи људска слобода. Бог “не може” да укине слободу човека. Зато је човек и само човек одговоран за свој погрешан избор. Говорити о припадницима секти значи говорити о изманипулисаним људским бићима којима треба помоћи. Они су објекти манипулације и споља и изнутра. Споља су изманипулисани лажном “мисионарском” делатношћу проповедника секташких учења, суптилним психолошким поигравањем најсуштинскијим људским потребама – потребом за јединственошћу и непоновљивошћу, љубављу, близином, потребом за светим, за односом са светим, за суштинском повезаношћу са другим бићима и целим светом и многим другим. Изнутра, пак, ти несрећни људи, бивају мање или више свесни онога што чине, и самим тим у различитим степенима одговорнсти за своје поступке, пристају на манипулацију јер им она нуди какво – такво решење. Нуди им сурогат, нуди им супституцију, али ко може да осуди дете које оставши без мајке свакој жени која му и на трен поклони пажњу и љубав говори “мама”? Наше је непомериво мишљење – морамо повући строгу линију разграничења између манипулишућег и манипулисаног људског материјала у сектама. И наша је велика бојазан баш у томе како ћемо то успети да учинимо. Ми са прљавом водом не треба да избацимо и дете. Али се вода мора избацити. Ту је потребна једна велика жртва са наше стране и једна вели љубав према тим људима. Једна љубав која, бојим се, неће само у очима “овог света” него и код многих који себе сматрају слободним од њега, изгледати као лудост, сентиметалност, празна прича, дефетизам и сл. Због тога ћемо се у нашем излагању задржати на проблему унутрашњих потреба чланова секти који су довели до тога да они затраже решење у њима. Једна од таквих потреба је управо насушна потреба људског бића да богослужи, да осети суштинску блискост и јединство Бога, себи и света око себе. Није нам тешко да замислимо неверицу и зачуђеност у многим срцима која чују за овакву тезу. Њих производи иста сила која припаднике секти и наводи да у њих одлазе. То је у ствари дубока удаљеност од правилног и суштинског разумевања богослужења, човека као богослужбеног бића и света као светотајинског простора и пута, односно средства богослужења. Феномен секти своје порекло води из два специфична начина постојања, из два животна става, из две доктринарне позиције. Једна од њих је тзв. религијски, а друга секуларистички модел али и начин постојања. Сваки од ових начина има себи својствену антропологију, етику, есхатологију, аксиологију и, наравно, идеју о богослужењу и богослужбену праксу. Ако пођемо од наизглед збуњујуће тврдње да је “хришћанство у најдубљем смислу те речи крај сваке религије”6 [6] како бисмо онда дефинисали саму религију? За нас је ово веома битно управо стога што су секте у правом смислу те речи религијски феномени. По Александру Шмеману “религија је потребна тамо где постоји преградни зид између Бога и човека”.7 [7] Религија је увек израз и сведочанство одређене раздвојености између Бога и човека, човека и света, душе и тела, неба и земље, историје и есхатона... Религија покушава да премости та два пола. То премошћавање никада није завршено, и јаз увек остаје. Свака религија, па и скучене секташке доктринарне форме увек почива на једном утилитаристичком принципу.8 [8] Човек који одабира један религијски систем то чини мотивисан одређеном помоћи коју та религија може, или њему то тако изгледа, да му пружи. То је толико очигледно код секташа. Било да је реч о психичкој нестабилности која се привидно и привремено разрешава, било о материјалним средствима којима секташки вођи “купују душе” својих следбеника, било о великој моћи и управљању туђим животима које се у секти стичу, било о испервертираним злоупотребама оба пола и деце каја се дешавају – припадност секти користи јер задовољава низ одређених потреба. Речи потреба и корист заиста су кључ за отварање централих двери свих религијских система па и секти. Шмеман говори: “Милиони и милиони верника данас проповедају религију и примају је према овом кључу”. И заиста је задивљујуће како мала разлика у религиозној самосвести чланова конфесија чије догме, изгледа, стоје у радикалној супротности једне према другима, јер, чак, ако човек и промени религију, то је обично због тога што налази да му она коју прима нуди више помоћи – а не више истине.9 [9] Баш тај недостатак суштинске разлике у религиозној самосвести секташа нам и допушта да говоримо о нечем, што би иначе било недопустиво – о сектама en general. Религиозна или секташка самосвест се затим изражава и кроз пренебрегавање бриге за овај свет (са упорним инсистирањем да се “праве ствари” дешавају тек “тамо”), истакнути апокалиптизам (ишчекивање краја света, његове пропасти...), презир према телу и целокупној материји (који се манифестује или као ригорозни и бесмислени аскетизам који постаје циљ само по себи или као радикални разврат – који су у суштини идентични феномени не прихватања тела и материје уопште) и сл. Када Шмеман закључује да велике светске нехришћанске религије данас имају много веће шансе за мисионарско деловање и ширење од самог хришћанства, он то чини управо полазећи од ових претпоставки. Његово мишљење је да “Ислам и Будизам нуде изванредну религијску “сатисфакцију” и “помоћ” не само примитивним људима, него и најрафиниранијем интелектуалцу. Зар нису свуда у свету источњачка “мудрост” и источњачки “мистицизам” увек привлачили, готово неодољиво, пажњу религиозних људи”10 [10] закључује он. То се може применити и на секте, као типичне религијске феномене. Што се секуларизма тиче, тог другог извора секташтва (пошто је први био религијска свест и пракса) о њему би се много могло говорити али ћемо се задржати само на следећем. Природни отац секуларизма је клерикализам.11 [11] Клерикализам је уверење да је свештенство привилегован, повлашћен и издвојен сталеж. Клерикализам је апсолутна одлика религијских система. За клерикализам свештеник је нешто посебно, нешто изузетно, нешто натприродно. А за црквену свест свештенство је најприроднија ствар на свету, суштина човечности, пракса за коју је сваки човек створен. Религијска свест која полази од подељености: Бог – свет, природно – натприродно, захтева одређене посреднике између та два света, захтева неког ко ће посредовати и самим тим посредовањем вршити нешто изузетно, нешто посебно.12 [12] Секуларизам је бунт против клерикализма и насиља вршеног у име религије. Секуларизам не прихвата више религијско инсистирање на вечитом тамо. Не прихвата једну бескрвну есхатологију, једну компензаторну религијску идеологију која је заузела место живога живота. Али секуларизам страшно греши када на место поменутог тамо устоличава једно самотно, самодовољно о огољено овде. Ако смо религијску свест назвали бескрвним есхатологизмом онда ћемо секуларизам описати као самозатворени историзам. Секуларизам је нововековни деизам. Секуларизам је крајње индиферентан према вечним питањима и она су за њега само питање стила или укуса. Секуларизам није атеизам. Он има своју потребу за специфичним богослужбеним изразом.13 [13] Са правом каже Шмеман да је “секуларист на известан начин опседнут богослужењем”14 [14] и наставља говорећи да управо овај феномен показује “да човек без обзира на степен свог посветонњачења, или чак атеизма, у суштини остаје биће које богослужи”.15 [15] Видимо да људи и када су чланови неке религијске заједнице, и када су припадници нове, ововековне, секуларистичке религије, упорно настављају да живе свој богослужбени унутрашњи импулс. Са друге стране, секуларизам је најдубља негација богослужења. Она не негира ни постојање Божије, не негира ни култ – напротив, има га и ужива у њему – он негира најдубљу антрополошку истину по којој је “човек биће које поштује Бога, које је homo adorans”.16 [16] Секуларизам на тај начин негира суштинску светотајинску природу света и човека. Под светотајинском природом света подразумевамо то да он “није случајно средство богослужења и средство благодати, него је у томе (богослужењу) откривење његовог смисла, васпостављање његове суштине и довршење његове судбине”.17 [17] Секуларизам гледа свет као заокружену целину која има смисао сама у себи. Светотајинска природа човека, пак, подразумева да је сваки човек створен са свештеничком харизмом у себи да би самог себе, друге људе и сав створени свет приносио Богу. Да би остваривао заједницу са Богом, али кроз свет и помоћу света. Секуларизам такво гледање на свет није створио ex nihilo. Он је њега наследио управо из хришћанства сведеног само на религију. Зато се и назива “пасторчетом хришћанстава”.18 [18] Такозване “истине” секуларизма – правда, љубав, једнакост, и сл. Шмеман са правом, мада тешком синтагмом, назива “полуделим хришћанским истинама”.19 [19] Трагичност и грешност секуларизма се и састоје у томе што је њих створио човек који се одрекао бољег, али тежег, да би се приклонио, лошијем, лажном – али лакшем.20 [20] Црквено хришћанство је увек један изазов, један позив на промену, на преображење, на подвиг, секташко хришћанство, напротив, оперише извесним категоријама закона, кривице, казне и награде, легалистички и конципираном Божијом праведношћу са једне, или хировитим божанским предестинаторним одбацивањем једних и прихватањем других са друге стране. Секташко хришћанство, као и сваки религијски систем, ако и секуларизам, на крају крајева “задовољава дубоку жељу човека за легалистичком религијом”.21 [21] Зато је секуларизам једна велика лаж о свету.22 [22] Стога, мада су корени секуларизма хришћански, он из перспективе црквеног живота и искуства показује своју “дубоко антихришћанску суштину”.23 [23] Секуларизам опчињен сопственим овоземаљским митовима, ритуалима, култовима није ништа друго до један бледи сурогат за аутентични духовни живот. Под духовним животом ми не мислимо на живот само “душе” или “духа” него на истински живот целокупног људског бића у његовој психофизичкој целини надахнут и вођен Духом Светим. Исти такав сурогат, лажна богослужбена пракса, јесте и секташко религијско живљење. Оба феномена карактерише одсуство и живога Бога и живога човека. Ми сада стојимо пред једним апсурдом. Секуларизам је у многим срцима изговорио своју последњу реч и она је зазвучала празно. Истинског одговора нема и сада се траже нова решења. Једно од тих решења, за секуларизовани свет, опет постају секте. Дакле, потекао, истекао из религијског, из једног осакаћеног хришћанства, секуларизам се опет улива у сопствени извор. Више пута навођени отац Александар Шмеман дели исто мишљење: “Све више и више знакова указује на чињеницу од превасходног значаја. Фамозни “модерни” човек већ тражи стазу која превазилази секуларизам. Он је поново жедан и гладан “нечег другог”. Веома често ова глад и жеђ су задовољени не само храном сумњивог квалитета него вештачким заменама сваке врсте”.24 [24] Да до тога не би дошло, нама је потребан један нови начин постојања и ми га сада можемо назвати црквеним. Црквени начин постојања је најбољи лек против секташког отрова било да се он даје као терапеутско средство излечења или као предупређење саме заразе. Прва одлика овог начина постојања је здравоумно конципирање човека и света. Човек је јединствена и целовита личност која се састоји из два једнака по важности принципа: из душе и тела. И душа и тело су позвани да наследе живот вечни. Пут стицања вечног живота је пут богослужбеног приноса целог света Богу. У том односу се открива права природа света – свет је био створен да би био принесен Богу, да би постао његово преображено Тело, човек је створен да би био свештеник, онај који приноси свет. Религијски модел је као решење пружао само онострано, једног неисторијског Бога, један презир према свету, и као такав био идеалан за формирање секти. Као нуспроизвод појавио се секуларизам. Секуларистички модел је за решење предлагао само овај свет, чисту историју, атомизирано људско биће, врлину незаквашену вечним, необасјану вечним сјајем, једну хладну етику трговаца и рачунџија који се пуно не надају оностраном, али ако се оно ипак деси, тим боље. Последица оваквког става је жеђ за вечношћу, за превазилажењем пуке историчности али се овде као опасност опет јавља секташка могућност. Упорно оперишемо са екстремним решењима, а у сваком екстрему почива клица болести. Људима не треба ни само Бог ни само човек. Најдубља потреба сваког човека је управо оваплоћени Богочовек, Бог који се најдубље и суштински сјединио са човеком, сјединио се на сва времена, истовремено остајући правим Богом и човека чинећи пуним и правим човеком. Човеку данашњице треба истовремено пуноћа живота и “овде” у историји и “тамо” у Будућем Веку. То пружа Црква. Али то не сме да остане само на вербалном нивоу. Људима не треба још једна у низу прича и још једно у низу учења. Људе интересује једно колективно, живо, делатно, преобразујуће искуство, управо оно које постоји у православном богослужбеном животу. Један од основних мотива који секташи наводе у својим апологијама сопственог приступања сектама јесте тај да су им секте пружиле искуство живога и приступнога Бога. То искуство је наравно њихово психолошко уверење изазвано чињеницом да су секте као мале верске заједнице у стању да им пруже осећање љубави, блискости, топлине, заједништва и сл. Све је то могуће остетити у православном богослужењу али много дубље и истинскије. И не само то, и сваку муку, и болест, и тугу, и смрт, православно богослужење прихвата и осмишљава и повезује са непролазним извором наше тихе радости – са чињеницом да смо прихваћени и вољени од стране самог Бога. Зато ми не смемо више, по речима Евдокимова, да прежвакавамо лекције катихизма, да не будемо само људи који говоре о Богу, него да постанемо такви људи у којима је могуће срести Бога.25 [25] Овај задатак, баш у светлу реалне опасности пред надирањем деструктивних и тоталитарних секти, је од пресудне важности и треба му дати предност у односу на неке, мање важне, ствари. Зато се у потпуности слажемо са Павлом Евдокимовим, његовим мислима завршавајући овај, централни, део нашег излагања: “Не поправља се грејање за време пожара, не бежи се ка споредном у моменту када се руши свет. Све наше стваралачке снаге треба да се окупе, не би ли се подигла једна генерација пуна неисказане радости, ослобођена радости помоћника, радости пријатеља жениковог”.26 [26] Та и таква генерација живих и аутентичних сведока биће живи зид пред најездом сваке духовне опасности. А то је већ питање правилног и православног васпитања и образовања, формирања омладине. Како у црквеном, тако и у световном школству. Али то је већ нека друга прича. На самом крају, треба рећи и неколико речи о могућим конкретним корацима које треба предузети да бисмо се супротставили најезди секташа. Који су конкретни предлози за решавање проблема о којима смо говорили? Прво. Треба признати да проблем постоји. Деструктивне секте су се појавиле у нашој земљи и број њихових чланова расте, као и њихова мисионарска активност. Друго. На то не треба гледати са неке апстрактне, из стварности издвојене тачке. И ми сами смо одговорни за појаву таквих покрета. Нисмо само ми одговорни, али то нас не оправдава ни пред Богом ни пред људима ни пред будућим генерацијама. Зато треба да наш рад започнемо покајничким преиспитивањем сопствене улоге у појави секташтва. У којој мери смо ми сами аутентични сведоци јеванђеља Христова? У којој мери узајамно неповерење, страх и својеврсни ривалитет на нивоу односа Држава – Црква спречава успешније супротстављање њима? Много је још таквих питања. Када сви ми, истински сагледамо свој грех и покајемо се за њега, не само да признамо да он постоји, него да почнемо другачије да живимо, мислимо и деламо, тек тада ћемо моћи да започнемо са озбиљнијим и суштински плодотворним решавањем овог проблема. Покајање је једини темељ на коме можемо да зидамо кућу нашег заједничког, и појединаног рада. Треће. Са крајњом одлучношћу се морамо супротставити даљем ширењу секти у Југославији. Тај рад мора бити искрена и отворена сарадња Цркве и државних институција. Тај рад, опет, не сме да буде спроведен средствима насиља и пресије. Једна ствар је питање слободе вероисповести, а сасвим друга легализовање рада деструктивних и тоталитарних секти. Институционалним каналима, средствима да се послужимо већ изанђалом флоскулом “савремених демократских друштава” треба рад ових других у потпуности онемогућити. Како то извести, и како разликовати верске заједнице, како их класификовати и квалификовати, то треба да буде предмет једне опширне анализе, и сада се не може на брзину решити. Четврто. Онима који су већ изманипулисани, већ заведени, већ уведени у такве ораганизације треба приступити са највећом могућом жртвеном љубављу и деликатно, благо, са поштовањем за сваку личност и њен избор, али и са чврстином и одлучношћу помагати да се из тог понора извуку. Пето и последње. Црква мора да изнова заживи својом правом природом, својом суштином, која је мисионарска, посланичка.27 [27] Свештеници мора да активно, свесно, савесно и одговорно сведоче истински духовни живот, да свет око себе посматрају као њиву Господњу која им је поверена на обраду и чување, а не само као извор материјалних угодности и личне промоције. И наравно, важно је да се изнова примене древни и освештани методи аутентичне мисије. Људима, свету треба посведочити сопственим примером и речима да Бог постоји, да је створио свет, да је тај свет средство и пут нашег општења са Богом, да је Исус Христос спаситељ света, да постоји “једна, света, саборна и апостолска Црква” која има своју правду, истину, љубав, мистику, богослужење, заједницу... И том свету треба омогућити, да у светињу новог живота и преображене твари са радошћу уђе. То је једини успешан пут суштинског супротстављања сектама, барем, када је Црква, наравно, по нашем личном мишљењу, у питању.